Stražilovo

НРЗ 252

је у тој књизи оцрнио велику Револуцију, а Боиаиартовци се пожалише, да је у њој хтио да умањи славу првога Наполеона. Али се ои, срећом, ие обзираше на гласове људске и страначке сујете, но се држаше чврсто свог научничког инстинкта, своје здраве и рационалне методе. која га једино упућиваше к истини. „Између л .уди, који приказују ствари на један начин, и природе, која их приказује на други, треба вјеровати природи". Ово је Тенов принцип. Кал, и ие бисмо дијелили одушевљење Ренаново, који га називаше „ 1'Јготтв (1и ггсп, Гатоиг с1в 1а ^вгИе т§те«; кад и не бисмо нристајали до краја уз његове теорије, морали бисмо се ипак поклоиити величини његова особиог и неодвисиог талеита, с којим се уздиже попут орла изнад свијех слабића старе и нове спиритуалистичке ФилосоФије. Као крнтичар развио се Тен неиосредно од Сент-Бева. Са том разликом само, што је овај ношљедњи сваку ствар за себе у бесконачиости сматрао, дочим је за ирвога све у васелеии неразрјешиво међу собом скоичано. Ово би могло коме изгледати као нротивурјечно ономе, што смо навише о Сеит-Беву казали, али није тако. И заиста, Сент-Бев, који се у томе слаже са Гетом — сматра свако књижевио дјело као наравпи иродукат пишчеве индивидуалиости, али га, он сматра у себи. Теи, на против, попут Хердера и Дидроа, не раздваја никад дјело и његова сачинитеља од вјечнога лапца времена и идеја. Другијем ријечима, људски је ум за њега иодложеп плими и осјеци владалице струје времена, и свако је књижевно дјело, ка' отто ти израз људске мисли, нужни реФлекс те струје. Као што чнталац види, овдје се оиет налазимо нред савршеиом системом; али системом, која би у нракси лако могла да пас одведе страинутице. Сасвијем је умјесно. нама се чиии, великом критичару оиажеио било, да тако звана „струја времена" илити „средиште" иије увијек довољно, а да нам неке личности нротумачи, које сасвим за себе стоје и од својијех се вршњака корјеиито разилазе. Како на примјер, да се у нсеудо-класичној и дво}»ској атмосФери XV1Г вијека протумачи

владалицом струјом оригипалиа личност Лафонтепова, иа у неколико и Молијерова? Нема сумње, до неког је степена Теиова теорија аисолутно истинита; као што сваки човјек, тако и књижевиик (умјетник) подлијеже до неке мјере утицају свога времена, рецимо моменга , у ком је живио ; а ма што радио, мислио или стварао, он увијек носи собом, више мање, биљег илемепа (1а гасе) из кога је поникао, као што и средишта (1е ппИеи) у ком се развијао. Али се сила индивидуалности не да зато ипак порећи: она се отимље свакој а рпоп скованој теорији. Има л.уди, које бисмо утаман кушали да обичиијем аршином измјеримо. П>ихова се личност јаспо пред нама истиче, разабрали бисмо је међу стотииама другијех; а врло би тешко било изрећи у чему се ти људи са својијем савременицима подударају. Ово је можда најслабија страна Тенове системе. У осталом, не треба претјеривати и од критичара захтијевати, да чудеса ствара. Нопут хемичара, који проучава разне елементе живота, иа опет ие може да пам објасии како тај живот иостаје; тако ни критичар не може да прозре у битност самог геиија, који се увијек људској анализи отимао. С тога ми се чудиовато чини захтијевање једиог њемачког писца,* који се чуди што му Теп не може да нротумачи теоријом о средишту: зашто оно историјско доба, које је Гета створило, иије саме Гете стварало? Наивио питање, бог и душа! Као да је збиља Француски критичар својом теоријом изумио неки аутоматски апарат за Фабрицирање генијалних људи, од прилике опако као што се у прускијем касариама Фабрицирају војници! Било како било, и макар како о његовој теорији мислили, за двије ствари треба свакако да смо врлом критичару захвални: нрво, што нам је први показао тијесно сродство између књижевиосги једиог доба и осталих умннх нојава одиосиог времена, друго, што је доста томе допринио, да сами себе обуздамо у пренаглом изрицању новољнијех, јал' неиовољ* Хуга Витмана, у иодлиску бечке „Меие Ргехе Ргезве" 12-тог нарта о. г.