Stražilovo

чз 254 н-

мјесто међу данншњим приповједачима. И не само то, иего се чувеии вођа Франдускијех реалиста жаљаше још и на то, што велики критичар ие хоћаше да учеетвује за живота, као негда Септ-Бев, у дар-мару свагдањег живота, те да ступи на иоље новинарско, као вођа јавпога мнијења у књижевиости. То би се мјесто по Золину мишљењу — њему било пристојало, ка' оно ти естетичару оие школе, коју он (Зола) апсурдиијем имегтом назва „ експерименталном ". Не ћу да овдје расправљам, да јш је ирва жеља била оправдана; али што се тиче потоње жалбе и Тенова сродства са литерарнијем ортаклуком, којему је Зола коловођа, вриједно је овдје навести, што у том погледу мисли већ толико пута иаведени проФ. Даудп. Нема сумње, он каже, да су Тенова критичарска дјела иотекла од оног истог нроту-романтичког покрета, од којега потекоше и Димаове комедије, романи Флоберови и дјела нове историске Школе на устук лирског повиједања Мишлеова и Карлајлова. Па се може наћи нека веза и мећу Теиовом теоријом о средишту и јеваиће.љем, што га проповиједа г. Зола. Али чудна контраста између та два чо-

вјека; чудпе ли разлике у практичко;ј нримјеии ма и оних идеја, које су им заједиичке! Док се Зола, занесен духом системе. уииње, да људство монструозно идејалише у облику „човјека-живине", дотле Тен обраћа евоју пажњу, једнаком љубављу истине, људскијем појавама у опште. Ако је ријеч „реализам" даиас постала облигатна, то се она само њему савршено лристоји, који је збиља реалиста (а депшпе геаНз!) у ипдуктивном проучавању темперамента сваке врсте и сваке руке људи. 1 Сеит-Бев бијаше, без сумње, више но прост реФорматор. Оп је створио сувремену критику, која прије њега, може ее казати, није ии постојала. Али, као сваКи новајлија, оставио је за собом широка иоља истраживању својих нашљедника. Неколидина од њих утаначили су његову методу и попупили јој иразнине : Тен и Едмон Шерер у Фраицуској Ђорђе Браидес у Данској, Хилебранд и Лотајзеи у Њемачкој, Морли и Сентсбери у Енглеској, Треца и Бартоли у Италији. Али је Тен у томе, за цијело, најзаслужнији; у колу тијех ваљанијех нрегалаца сиада му у сваком ногледу нрвенство. 1 Сравни: Веухет?, 1ос. еИ. Марно Цар

ж с ^ N1/* 'чј-" N1^ -^4 КОВЧЕЖИЋ Ф ■Т' I 4 ' -I 4 - 'т- I 4 - "I 4 - -т- Ј 'а)к

КЊИЖЕЕ1Ш ПРИКАЗИ Књижевии радовч Мар. С. НоиовиКа-Родољуба. Издање књижаре Јована Радака. Цијена 50 повч. Всл. Квкинда 1893. Штампарија Јована Радака. Стр. 168. — Ова збирка књижевних раДова дели се на два главна дела: иутнв црте и ирииовијетке , (прозајичан део); ч ијвсмв (део у етиховима). Пјесме се деле на три кола: А, В. В по садржини. НапреД са свим је пеема, поевећена издаваоцу Јовану Радаку, спевана у Фочи на Херцеговини г. 1893. Путне црте и приповетке су махом из српских јужних крајева и из српског народног живота у оним крајевима, којц су Оиди највише под непоередним утсцајсм турскога гоеподства. У свима овим цртама и приповеткама преклађује геограФска и етнограФска дескрипција са мало ре®лексије, а и та реФлексија је махом излев патријотизма пишчева. Дубоке појезије и класичне психолошке образложености нена. Но ипак је све верно и с искреним српским родо.губивим осећајем описаио ; па је ва то свака ова црта ипак занимљива. Свака може послужити као податак за цознавање ондашњег српског живота и народког осећања. У

приповеткама влада љубавни лиризам, проникнут родољубивом тежњом. Писац је и иутне цртс и своје приповетке створио под утецајем народних наших умотворина: народних песама и народних приповедака. Многс је од њих и нрибележио на свом путовању, како су му их причали разни нознапици и домаћини, где је с дружином одседавао. у иутиим цртама има доста података ва геограФско оријентовањс по Србији, а нарочито по Херцеговипи. Такове дрте и нриповетке јесу по реду ове: „ Даприца и град Коштуи (Коштур)*. У њој има највише географског описа, нарочито о Дабрици. Ту је прибележена и народна несма, која.је врло слична са оном из Вукове збирке: „Марко Кр:јљевић и Мина од Костура", заједно са народном иричом, која неје ништа друго до парафраза поменуте народне песме. Писац иропраћа поједина народна причања о каквом историјском догађају историјском истином, како је то у науци иознато, и ако не баш свугде са свим критички. Ова је нутна црта ностала у Стоцу 1 септ. 1888 г. За тим далази „Невјера ". Ово ,је пригговетка — карактеристична црта из младог брачног живота са пеколико дирљивих лирских реФлексија. Појава је у њој иначе врло обична и ночеста