Stražilovo

Број 20. - з^}ЗхЗ^

Год. VI.

>*р"Ч 1

У Новом Саду, 16 маја 1893.

•^З)

г "

џ -

•)Љ

ПЕСНИШТВО

4

шмшша Госиођиди Е ., (® ело је жарко суице, да бледи месец сине, ј'[^ј ]Та црну земл.у пала иролетња нојца тиха, Анђо се мира спушта с високих својих двора Па л.уде санком ниха. Пролетњи санак снива и лепо шарно цвеће, Пролетњим санком мири зелеиа, бујна трава, Престао цвркут тичји, нестао жагор људски, Све мртвим санком сиава. Само у врту цветном, где бајно цвеће мири, Играју лако коло вилинска красна чеда, Све виленици млади и виле лаке миле Пледи их месец гледа. И гле виленик млађап, најлепши међу свима, И:! вилинскога кола крадом се епо губи Па птеће красним вртом кроз цветне оне леје, Да цвеће грли, љуби. Удес је тако хтео, да мссту оном стиже, Пунол.ак где но ружин пролетњи санак снива, А око н.ега свуда обрасло голо трње Па цветак чува, скрива.

Диже се млађан смело пад голим оштрим трњем, Пупољку стиже ближе, бела му обви недра Видо га нико није, једино голо трње И поноћ нема, ведра. Слатке му збори речи, л.убав му своју нуди И цветак бурно дише, дршћу му слабе груди, Љубав је силпа, моћна, савлада слабу душу, Љубав се у њој буди. Он млађан моли нежно нољубац један само, А цветак дршће, бледи, уста му пружа своја, И севну пол.уб ватрен, и пољуб стиже пол.уб Сред цветног перивоја. Мрко погледа трње, ал јадно моћи нема, Љутито тресе главу и мрке своје власи, Плаче за лепим санком невиног до сад цветка Па земљу росом кваси. * Свапула рујна зора, пролетње грану сунце, Да дивно чудо види, по свету да га шири: Где синоћ још стајаше пејак пупол.ак ружин, Сад красна ружа мири.

Али на лицу бледом росна се суза блиста! За што ју јадиа проли? Зар вако сретна није? Жали, што прође доба невиног, чедног санка Па росне сузе лије.

Ипанов