Stražilovo

-*3 334 Е>

Агатино, шта ју је преотрашнло, тпскајуКи ее уа њу, шапутагае: — Спевала сам гоеподара... Господара, грознога владара.

дан мпг могагае да одлучи о њихоку даљем животу. А ме1;у тим Г.орковица, не бегае вигае у чији |е | замк-у, отншао беше у Краков. (Паставиће се)

КЊИЖБВНОСТ &

ГЕТЕ И НАПОЛЕОН По мемоарима кнеза Таљрана (Свршетак)

1 ал,||;ша се, као што се види, брка истина и пеистина, вероватно и иевероватно, но Гетове белешке са свим као да су сушта ис/гина. Изреке, као што је „Политика је судбина", дају се документарно доказати. Нанолеои је доста често говорио тО, кадгод је у опште разговарао о драмској књижевиости. Рекао је то на нример и у очи битке код Ауетерлица. Све је већ било снремљено за сутрашн.у битку, цар се са неколико својих генерала новукао па с њима веома живо разговара о кљижевпости, о позоришту, о старипском Фатуму, који данас не вреди пи луле дувана. „ГГолитика јс судбипа", вели и овога пута, као што сведочи Сегир; нолитика одређује људима да ли ће бити срећни или несрећни, нолитика ваља да нресуди да ли ће војвода од Апгијена сиасти живот или ће изгубиги главу. Јер кад Нанолеон расправља о којој књижевној теорији, увек то чини с тога што Је рад да онравда које од својих дела, могао би човек рећи, што је рад да ублажи своју савест Тек што је било решено, да буде састанак у Ерфурту, већ се оп, као што ирича Тал.раи, бринуо пре свега, какви ће се комади приказати у позоришту. Он сам за прво вече одређује Корнејева „Цину" па већ у напред ужива у у гиску, који ће учинити места, као што је: Злочинство, сваки грех, нгго згреши ко за трон, Све пратнта вему Бог, јер престо даје он. „Прекрасио!" опажа уз то цар, „парочито за те Немце, који се све једпако држе истих идеја те ми још пребацују

смрт војводе одАнгијена; човек мора нроширити н.ихов иојам о моралу." У Немачкој је било дабогме још досга незадовољника „а 1с1ее8 текпсоНсјиев", којима је ваљало разложити, да човека, као што је Наполеоп, ие треба иресуђивати ио уобичајеиом ћиФтанском моралу. Пред таквима му се вал.ало онравдати, а бољих застунника није могао изабрати. Ти се застушшци звали: Корнеј, Расин, ВолТер. Сваки комад, у којем је била но која унотребљива алузија, био је у Ерфурту нриказан а глумцима је том ириликом речено било изреком, да дотична места истакну, било нарочитим иолетом, било тајанствеиим ниаисовањем. Сву драмску књижевноет Фрапцуску учинио је Француски владар служавком своје славе, сукривцем својих иаеиља. С тога су шаљиве игре биле са свим искл.учене. Давале се само трагедије, ма да је кнез-примас сваки пут заснао и ма да су и остали слушаоци сваки иут једва чекали да буде крај. Тим иомпезним ириказима, вели Тал.раи, хтео је цар старо немачко високо нлемство да „изведе ваи земл.е", да га иреиесе у више регијоне, где му се нојављују људи, „сами собом велики, баснословпи у делима својим, оснивачи свога илемена и тобоже божанског порекла". Према свим тим иолубоговима хтео је сам да стане као цео бог. „Мухамед" му је с тога био најмилији комад, јер је ту од првог до иоследњег иризора сам себе гледао иа нозорници. Сви би ногледали у н.ега, кад год би на позорници била реч о ванредну чо-