Stražilovo

490

Прође војвода још два пут кроз железна врата, затворена ланцима и тешким крачунима, док није најзад доснео на трећи ходник, са свим друкчији од оних. Беше то као тамник издубљен у ка-

мену, видан, осветљен у том часу зрацима сунца на истоку, који падаху кроз велике отворе у зидовима. Борковиц баци на земљу запаљену буктињу, застаде и одахну из пуних груди.

(Наставиће се) лг-'ЛЛГ\Г\^ХхЗХ> / 1/1/^г'1/и^

——

КОЛЕРИНО ЛЕГЛО

»поменуо сам у свом носледњем чланку, што је у „Стражилову" од 11 јула о. г под * натписом „Колерин бацил" угледао света, да сам - пре девет година у „УеДеМе" писао о тој зарази. Ја сам тамо изразио своје убеђење, да је, поред развлачења заразе хаљинама и постељом, још и ветар, и то по нашу постојбину еквинокцијални ветар са југоистока, наша кошава, носилац колерина бацила. Нека ми је дозвољено, да своје разлоге о тој тврдњи наведем на овом месту. Кошавино легло, њене трагове и њену снагу описао сам српском свету у осмој књизи „Отаџбине" године 1891. Ваља ми сад описати легло колерино. Професор Еох наишао је у Хиндостану, пе далеко од Калкуте, међер близу ушћа велике реке Ганган (и Жинжан) у индиско море, у глибу на дну једне бистерне (цистерне) на колерин бацил. Ово је значајно, што је он ту заразну гњидицу нашао у равници и низи Ганганова ушћа. Ми знамо, да народ тамо не једе меса, већ саме биљке, а готово се искључно храни пиринџом, који сеје у подвпђу реке Гангана и његове уточице реке са источне стране, Брама Путра, т. ј. Сина Божјег. Говеда и сваког рода стока, кад угине, буде бачена у реку, да је вода однесе. Знамо и то, да сиротиња своје мртве нити пали нити укопава, већ их опет баци у воду, те их ова носи до на ушће. Нри обичном времену однесе те лешиие вода у море, па мир! Али бива, да јаки таласи морски запљускују ушће Ганганово и тџме заустављају воду његову у току; бива, да превелики вир надође, и у Гангана и у Брамапутре, те прелије и разлије се по целој оној низини. Том приликом не оду оне стрвине у море, већ униђу у ону нову морску пучину стајаће воде, а Т У су усеви нирипџа. Власници ове питомине чисто се радују, кад им много лешина наиђе у пиринаџ те им гпоји усев. Кад у то доба навале многе кише, онда јс све и свугде у наоколо гњило у оној влази и настане

трулеж и раствор у сваком организму мртвом; и они лешеви и дрво се претвори у гњилост, и ниринаџ не дозрева, а народ, гладан, једва чека, да га бере и поједе, па ма и онако недозрео и полу гњио. Знамо, да у долини Соче реке, што тече поред Горице у сиње море, кад народ једе и зими се храни недозрелим и влажним кукурузом, добије неизлечиму болест пелагру. Већ Ипократ, нре двадесет и четир стотине година, позпавао је колеру. Галин, Хесехије, Александар Трал и други писаху књиге о њојзи, Године 1817, од када стајаху британски лекари војени на Ганган-реци тако рећи на стражи, дознаде наука тачно за колерино легло. У доба крдсова, 21 јуна по новом, кад је у нас на северној полутини земље најдужи дан, находи се сунце у теменој тачци над рачним обртником, а овај иде близу ушћа Брамапутре, а баш над ушћем Барак-реке у Ганган преко поплављене долине ове главне реке. Сунчани врели зраци загреју ту стајаћу, плитку, поплавну воду, у којој се находи она гњилост растворених, трулих лешева и претворе врелу воду у пару, која се диже у вис, где се кошава ту из индиског мора и на екватору око 21 марта и 23 сентембра опет од врелих сунчаних зрака рађа, ње лати и у правцу на северозапад нама носи. У тој пари има и гњидица из лешина, оног нитрита, оне сплитрене киселине, оног отрова. Сила паре подигла ју у вис, оно даље — дело је кошавино! На путу своме, кад малакше кошава, или кад почне падати киша, бацил падне о тле, те овде падне у отворен студенац, у бистерну, онде на поврће, које народ неварено једе, на воће, те нађе тако пута у човечја уста и црева. А да је кошава носила колерине бациле, сећам се 1831 године, да су страже у Опаву, у Банату, посгављене биле на југоисточној страни села, јер је отуда колера долазила. И дошла је, у пркос стражама,