Stražilovo

534

— Ех, па сретан ти пут! — одазва се па се окрете на другу страну. — Та шта сам ти скривио, за Бога! Та знаш да те љубим! — ословићу га умилно. — Ех, којешта! — обредну се на ме, крајно раздражен. — Љубиш! . . . Шта ми је до твоје љубави, шта ми је до целог света! Севај, док те нисам запео! И у истини зграби чашу, да ме удари. Није куд камо, треба »севати« и на миру га оставити. Сутрадан морадох опет даље из К. Хтедох да поздравим мог рођака, но чујући да је увек у истоме стању, напустих ту мисао. Одох до лекара, да га озбиљно запитам, шта му се чини. — Врло је слаб и осетљив — понови Ескулапов ученик. ■—• У осталом не ће ни мепе више да пушта преда се; једино трпи пса и стару Марту, која га двори. — А хоће ли преболети ? — запитах га снуждено и брижно. У Бечу, јула 1893.

Стари лекар слеже раменима и окрену се од мене. У ироласку на путу уставих се неколико сата у Илкину родном месту. На једној ми кући паде у очи мртвачки оглас, те ириступим ближе да прочитам, ко је умро — али какво ме тек чудо снађе, кад опазих Илкино име! »Послије дуге и тешке болести« — чигах у огласу — »предаде ноћас Богу своју племениту душу Илка Н—, родом 3 , у двадесет и шестој години свог живота у једанаест сата ноћу.« Не дочитах цео оглас. Смрче ми се пред очима, те ни сам не знам, како се до парнога брода довукох . . . тек у Трсту осетих се мирније и боље, а вечером кренух брзим возом пут Беча.

После месец дана добих глас, да је рођак услед нервозне врућице умро. Дамјан Ђ. Омчикус

МОј

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ РОМАН АДАМА КРЕХОВЈЕЦКОГА 1ГРЕВБО с пољског РАЈКО (Наставак)

VI. 0 с в е т а Цимски хладан дан завршио се раним сутоном. Кроз снежне сметове пробијаше се дружина Маћкова ћутећи, по магли, мраку и пари, која изилазаше, с фркањем, из коњских ноздрва. Борковиц јахаше на челу, а поред њега пан Отон од Шчекаровица. Враћаху се из Касела а приближаваху се Кракову, који се виђаше у даљини, на сивом тлу неба, са својим црквеним торњевима и кулама краљевскога замка. — Ових дана —■ одазва се пан Маћко — можда и сутра приспеће папин посланик... донеће писма краљу и бискупу ... Ландграф хески беше сам главом у Авињону, па је то удесио, а садашњи папа, Иноћентије шести, оштар је и не ће овлаш узети злочин двоженства... Када дођу писма, даћу знак; а до тога доба мора бити велика тишина... Пази добро, да не буде каке самовоље.. . Нека они, који су уз нас, стрпљиво чекају. .. Брзо ће куцнути час ... а онда ћете говорити шапатом или викати, како ја кажем! Пан од Шчекаровица слушаше покорно, новлађујући, а Маћко говораше све мање, што се ближе

примицаху Кракову; немир га пак мучио очевидно' јер се је час по вртио на седлу, као да га што боде, час пуштао коња напред, час га силовито затезао, а остругама парао до крви .. . — Колико остаде наших вукова под Жагањем? запита наједаред. — Скупа с новим најамницима биће их до стотине — одговори пан од Шчекаровица. —- Добро — рече Маћко — нека онде чекају . .. С нама је педесет. .. Четрдесет нека иде у Кожмин, а нама ће ту бити доста десет. Најбоље ваља изабрати .. . најпоузданије!.. . Застаде и окрете се дружини. Уставише се сви, а он се испе на стременима, па ироницавим погледом прегледаше редове. Падаху кратке заповести, као лозинке. По имену спомену оне, који ће с њим остати. Друге шиљаше у Кожмин, одредив им вођу. — Обићи град — викаше — па у Кожмин без икакве разузданости! Имали сте доста слободе у немнчким крајевима, а сад мир до неког времена, до мога повратка! За то, кад се вратим, биће забаве! Одазва се гласно мумлање у повлад; после још неко време јахаху сви скупа. Готово под самим зидинама Кракова подели се дружина. Знатан део