Stražilovo

а у једној бори на челу цареву мислио је ЈГиснеј да види знак незадовољства. Кад је ЈГисиеј видео, да нема другог изласка, хтеде већ да загребе. Сјш то није дуже трајало од једног минута, али то бете онај ужасни трен) так, што га само онај осећа, кога воде на смрт . . . Можда у том салонском иројизму, да се издржи преки поглед, има више одважности, него код војника, који слепо трчи на јуриш а поред ушију му звижди танад. На један пут севну му нешто кроз мозак. Прелазна румен пређе му преко лица. Дубоко одахне пак се насмеши. Одважио се. — Господару, да ли Ваше Величанство збиља намерава мени толику част да учини? Цар весело слегну раменима, не знајући још, куда Лиснеј шиба. Хтео је да види, како 11е се извући из неприлике, у коју је запао. — Реците само једну реч, и назначите дан, кад желите, да вас походимо. — Би ли ми хтело Ваше Величанство учинити ту част, иа да отвори лов у Верлету? Сад је 12 јуни; дакле за два месеца и по . . . — С драге воље — рече цар и окрену се царици — ако и царица на то пристане! Пак смешећи се додаде: — Но, драги мој Лиснеје, не треба за то да се много бринете. Ако је ваш замак спреман, да нас прими и пре тога рока, реците само једну реч, па ћу ја и раније одредити почетак лову. — Ваше ме Величанство обасипа милошћу; али ја не бих био рад, да се мене ради повреди и само један једини царски закон. Па како беше сам са собом задовољан, исправи се у свој својој висини, па погледа присутне. — Госпође — рече — дакле у Верлет у лов! ГГремда се присутни мало збунише, што им се мистификација окрену против њихове наде, ипак се нису једили, јербо је Лиснеј био и сувише леп шаљивчина; па и онда, кад је пошао из дворане, по што је иајпре са највећим поштовањем пољубио царичину руку, испрати га до врата ласкав жагор, а цар се не могаше уздржати, да не рекие својим дворкињама: — Чини ми се, госпође, да ће Лиснеј добити опкладу. Дани пролажаху. 0 војводи не беше више ни спомена; истина, да су га у његову одсуству мало оговарали, и о његовој се неприлици пошалили; но после и то престаде. Лиснеј беше за њих мртав, или, што је још горе, њега је нестало. ГЈо кратку времену двор се преселио у Коппјењ,

и у овом лепом двору ређале се свечаности једна за другом. После Конпјења дође ред на Сен-Клу. Тако су сваки час мењали места, и већ се поче говорити о скором одласку у Фонтенбло. Јесен се већ ноказа ио позкутелом лишћу широких кестенових дрва. Приближи се већ и време лову, и већ се ночело говорити о чудотвориим мецима, како ће тући јелене најситнијом сачмом, а јаребице таиађу. — Заиста, рече кнегиња М .... Ту би нам само још Лисиеј требао. Кад се спомену то име, иочеше о њему сви да говоре. — Где ли је сад V — 11 Гта ради ? — Иа његов лов ... па Верлет ! — Госпође, рече цар, који се такођер умеша у разговор, ви и не знате, да сам ја већ био са Лиснејем ? — Кад, господару ?... Ах, је ли могуће?... Па шта вели? — Он је дошао, да нас опомеие на наше обећање, које смо му дали. — Онда је, дакле, истина са његовим замком ? — Он барем тако каже, а у суботу ће нас одвести засебан воз у Верлет. Сад о другим стварима не беше више разговора. Њиховој се машти приказивао Верлет у фантастичну облику, па у колико су ире слабо веровали Лиснејевим гаткама, у толико неким природним обртом постадоше оне сад истипитије. Нико сад више није сумњао, да замак заиста постоји, и у мало да га неки, који су пре најмање веровали, не описаше до најмањих ситница. Дође на послетку и субота. Настаде велихо усхићење, кад чуше, да на малој железничкој станици, која је подигнута само за царев двор, чека нарочити воз. Доручак већ да се свргаи, а Лиснеја још нема. — ГГа ипак не можемо ићи без њега, рећи ће грофица П .... — Заиста — додаде маркиза Г .. . . — Ои би баш и требао, да с нама иде. Шта ви о том мислите, господару? Цар баш хтеде да одговори, кад вратар уђе у дворану и свечано јави: „Господин војвода Лиснеј". Само је дворска етикета задржала, да војводу не поздравише урнебесним „ура!" Лиснеј се ноклони пред царем на са ноносним осмехом стаде у сред друштва. Цар приђе војводи, метне му милостиво руку на раме, и са ласкавим осмејком рече му: — Тако, војводо! Ви сте добили игру!