Stražilovo

662

Лака ти земљица, па се моли за свог Алексу Матејића, или како га дјеца зову: за »крашеног« ! А и јесам красан! . . . Ова погурена леђа, ово смежурано лице, ове сиједе власи и ова подерана и изанђала кабаница — све је то, да ме се дјеца прије плаше него што ме зову »крашеним«. Али — можда сам и био његда друкчији, ко зна . . . Али то је било давно, давно! Та ово ново гробље сам сам ископао и толике посахрањивао. Прошло је оно лијепо доба, Матејићу, а ти још ондје стојиш, гдје си мислио да ћеш већ одавна одмарати своје уморне кости . . . Ту стресе леђима снијег са себе, баци њеколико лопата земље у гроб, па се опет подбочи, као да се уморио, па хоће да мало одахне, и сгаде сад бирати слике из прошлијех дана својега живота. Њеки га умор занесе и сгарачка глава клону на руке те поче да снива. Изиде му пред очи његов живот прије четрдесет година. Чисто, рекао би, види своју Стоју. Око ае двоје дјечице, а она им меће у кожни торбачић јечменице и сира те их шаље к јагањцима У вечер се дјеца враћају; старији дјечарац још удесио у двојнице па корача поноситије за својим маленим стадом. За њим сестра му Јелица, па се и она чисто поноси, гдје јој браца умије боље, но осгала чобанчад. Наја их срета, припушта с њима јагањце к овцама, па их луче, онда она музе, а дјеца јој хватају редом, док све овце не помузе. За тијем иду у кућу, приставе варенику у котлић, па док узаврије, мати их учи молитве; онда одлије у здјелу, а њима остави у котлићу, удроби им паленте, скине им ожице са полице, дјеца се прекрсте и навале. Они их гледе, а њој се још заблиста њешто у оку па и не трепће. Касније их лијеже, љуби и успављује, док не заспу. Али их није дуго љубила. Једног вечера нашли су је дјеца у кревету. Прала је дуго на води па назебла и за осам дана сахранише је, а он остаде да се мучи са својим сирочићима . . . Ту гробар застаде у мислима, махну руком преко ока и поче опет да лопатом згрће земљу доље у раку. Дуго је загртао. Одоздоле се чуло само како смрзнута груда земље о ДРУ Г У удара, а то измијешано са звиждуком вјетра, који је горе око раке облијетао, допирало је до гробаревих ушију као њеки тужни самртнички гласови . . . Тако се бар њему чињаше и њека сијета обузе му душу:

Сад узима крстачу и меће је чело гроба, а сам себи говори: —- Овако сам исто својом руком усађивао и више гроба њезииа, моје кћери; умрла је рано, од оспица. Божја воља — хвала му и слава ! Ту скиде капу с главе, вјетар се дочепа сиједе косе старчеве, и кад овај иољуби крст, просу се и ова по крсту и старац доби њеки светачки изглед Овако је исто њекада цјеливао и крст кћери своје, али онда још не бјеше ових сједина. Издиже главу и уприје старачке очи према старом гробљу, нађе, гдје из спијега вире два крста један поред другог и дуго гледаше онамо. — Јесте, тамо сам их сахранио и надгледам им вјечне куће, кад не би суђено, да они моју надгледају. Мој Миливој, онаки соко, погибе у окупацији, а отац му не зна ни за гроб, да ту бар сузу пролије. Еј, старче Алекса, много ли си пренио преко својих леђа; али, слава ти, Боже, твоја је то воља! . . . И старац погледа у небо, које се већ почело мрачити. Из ока му се скотрља кап низ образе, ту се на једној бори заустави и старац и не осјети, како му се на лицу суза замрзну . . . — О-о-о, Алекса! Оћеш ли већ? — трже га глас и он погледа доље нрема цркви, одакле је глас допирао. Виђе звонара, који је остао доље, да дочека Матејића, па да заједно иду наподушје; али кад је видио, да ће већ и мрак а њега нема, изишао је, да га зовне. — Иди ти, ја ћу већ доћи! — одазва се стари Алекса, па стаде сад да подиже хумку, а све у себи говори: —- Облапорних ли људи, Боже! Не може да дочека, док покријем земљом ово дијете, што је остало, као и моја, без мајке, а отац, онај неотац Марко Шушнић, право је да је и на робији. Прости Боже, не веселим се туђој несрећи! Али за што није пазио на ово анђелче? Шта му је оно криво? А не пити и тући се, а дијете да туђица храни, и то још како ? . . . И смилова се Бог, узе га к себи. Лака ти земљица, мали Гаврошу, а тамо горе рај невиној душици! Поздрави и моје и молите се за свог старог Алексу! Већ и он осјећа, како му земља измиче испод ногу, доста га Бог гријешна и држи. Ту се стари гробар поново сагну, цјелива