Stražilovo

162

Ал н>ој беше жеља, да се кући врати, Те тамо затражих, да ми слузкбу даду, И министар не хте, да ми молбу крати, Те јој брзо, после, задовољих наду. Стигосмо јој кући, у место јој драго. Ту иостах члан суда и нисам се крето. То ми је к'о мираз, неко стално благо, Ком сам, доста пута, изглед нреокрето. Ова наша соба, у којој сад писмо, Беше некад дућап вредног оца њена, Ал ми од ње брзо собу начинисмо, Како нам је кућа са свим уступљена. Ту стоји и башта, где је некад сама Својом милом руком засадила цвеће, Ја њом често шетам, кад ме снађе чама, Она још девојком могаше да шеће. И сада нам души понајслађе прија, Кад скупа седимо у мирисном цвећу. Неко нам. се миље око срца свија, Кад у башти мисли у прошлост одлећу. У њој смо провели своје миле дане; Ту смо се са децом прво сретним звали; Ту су њине очи прво раздрагане, Кад смо им, по жељи, свако цвеће брали. Сада имам двоје и још за њих живим. Мано сам и себе и све идејале — Нит их више чувам, нити им се дивим За њих само радим, да Бога похвале. Каткад, истом, чујем за којега друга, Како се на књизи својим радом слави, Па ме, против воље, прожма нека туга, Те се мисо дуго на прошлости бави. Али, опет, рекнем: што ја нисам мого, То ће, можда, моћи моја деца драга, Те се јоште за њих бриием врло много Они су ми сада цигли над и снага. Почесто се тешим самом судбом својом. Без шале, ко знаде, бих ли жењен био Свило би се, можда, зло над главом мојом, Па би жипот био мучан и немио.

Послаб сам са здрављем и, да није жене, Можда бих сад био у јаду и беди, Овако се она свија око меие, На ме, у болести, негује и гледи. Тешим се још тиме, што сам, у свом жару, Прошо много боље, но што могох проћи, Тежећи да срећом личим Абелару Мого сам до горих, црњих јада доћи. Он, с љубави клете, калуђером поста, Па остаде вечно пожудан и сетан, А ја, међу светом, задовољан оста', Па сам, најзад, посто отац драг и сретан". Док он нама прича, жена му ван беше, Па куваше каву, те дође са њоме, А лепе јој усне сташе да се смеше, Кад чу крај од приче о верењу своме. Погледа на мужа, па му тихо збори : „Докле ћеш да гајиш цвеће, које вене?" А он јој, уз каву и смех, одговори: „Док се брачна срећа свија око мене!" У другој се соби зачу дете њино — Иза сна се тргло, па плакати стало Те помиња слатко име материно, И она се диже, те га теши мало. После се, с њим, врати — дође опет нама, Па, уз тиху несму, на крило га узе. Оно трља очи, шапућући: „мама!" А оцу у оку засијаше сузе. Узе га од мајке, диже и нољуби, А дете му сави руке око врата, Па се, пуно миља, уз њега приљуби, Па напући уста и протепа: „тата!" Он му глади косу, па стаде да збори: „Гаји човек жеље и иајлепше наде, Ал их клета судба немилосно мори... Но, за борбу и с њом, порода Бог даде. Увене и ружа, ал пгибљика расти, Те и боља буде него бокор сами, Па и дете свако, кад снагом одрасти, Накнађава живот и „тати" и „мами".