Stražilovo

БРОЈ 16,

\гг> скк ГОД. VII.

Ј 0 В А-ц Г

У НОВОМ САДУ, 17. АПРИЛА 1894.

НОЂ У ПОЉУ

ењу се зведе на тамна небеса, Изгрева месец, крај мекога сјаја Сија се даља, тихо се потреса Трава и класје од нотњег дисаја.

Поприште глухо, где је живот врио, Легб лептирак, цвркутала шева, Оковала је ноћ и покој мио И страсни шапат над њиме разлева.

Све мира нађе... тек се мени чини Минуће поноћ и звезде ће заћи, Блиснуће светлост небу на висини, Али ја мира не ћу никад наћи.

Прећи ћу миље кроз поља далека Све о њој мислећ од скорог растанка, Сам с чежњом својом и тугом без лека 0, тиха ноћи без мира и санка!... Ленскш

Ј У Т Р 0

ихи поветарац, пун мирисне влаге, Прелеће пољане; шум густога жита Што трепти на сунцу ухо ми лелуја И губи се тихо, где маглом повита Шумица се црни. Јастреб оштро мотри Из сјајних висина хумке, поља млада, Зује пољске бубе, лазуром скривена Шева се одзива, цвркуће и пада.

А за грмом ловац запиње оружје, Као вучји зуби кобна цев се блиста Ал' га листак смете ил' неверна рука Ил' око засени сунца зрака чиста. Можда бог пољана, тајни дух природе, Што кошуту штити, лисицу и зеца, Помете му смера, и већ ено дивљач Где ко плаха муња пољане пресеца —

0, сурови ловче, поломи оружје На овоме месту, где једино могу Бар један тренутак у природи младој Мислити о небу, вечности и Богу, А треба л' ти смрти, злобе, љутих рана, И тренутне славе, вечитога боја, Чуј, из даље бруји луда тишма људска Ко далека врева завађеиог роја .... »

Ленсшн