Stražilovo

259

Повинујем се и опет на чисто препишем са његовим поправцима. Сутра дан ево ме парадно при иријави : »Молим покорно, да будем назад пуштен у своју регименту!« »С ког разлога?« Дојако, кроз седам година своје војне службе имађах ту срећу, да су моје старешине биле свакад задовољне и да су ме по том описале. Данас ми је то лепо признање под вашим заповедништвом у опасности. Ја дакле молим, да идем к својој регименти, како бих још на време спасао своју дојако неприкорну кондиту.« Жеља ми буде одобрена. И сада сматрах ја за дужност, службе ради и мојих наследника ради, да му истину у очи кажем : »Међер су моји другови имали право, кад су ме сажаљавали, што к вама долазим као ађутант.« »За што су вас жалили?« »Рекоше, да је пуковник Уфенберг као старешина тако секантан, да још ни један ађутант његов није дуже од три месеца дана уз њега издржао.« Дуга тишина. Ја суду пробих дно. »Што се тиче ваше жеље, да се вратите к регименти, остављам вам осам дана на промишљање. Међу тим будите сутра о ручку мој гост!« И какав љубазан домаћин беше старешина сутра дан! Нисам га могао познати. И у служби беше од тога дана пријатнији. Дабогме, да сам одустао од своје намере и да сам уживао врло удобне дане у новим приликама. У свакој ме је прилици старешина одликовао и препоручивао врховном управитељу генералног штаба. Дође пролеће године 1848. Фелдцајгмајстер Хес отпутује у Италију у рат; пуковник Уфенберг, у рангу најстарији, ирими управу у своје руке. Кад букну рат у нашој постојбини и Храбовски нападе на Карловце, Уфенберг ме препоручи ратном министарству, да будем пуштен к Србима и да смем њихов саучесник бити у ратовању. И распламти рат у домовини, и ја бејах раме уз раме са браћом кроз све бојеве наше Заповедао сам батаљоном, независним таборима. Кад дође војвода Стевап Шупљикац и

узе у своје руке команду над целом српском војском, ја бејах управитељ његова централног штаба. Носле војводине смрти узме пуковник Мајерхофер ту команду а ја останем поред њега у истом звању. Кад прими генерал Тодоровић врховно зановедништво а Мајерхофер постане шеф генералног штаба, ја добијем ту службу уз генерала Стевана Книћанина и бејах уз њега до краја рата 1849 године. Године 1853 допаде ми одликовање, да званично пратим генерала Мајерхофера на његову путовању кроз Србију и Босну. Приспесмо при повратку из Сарајева преко Бање Луке у нашу Стару Градишку, на левој обали Саве, у град, на дан 8 јула 1853. Ту се јавимо заповеднику града и тврђаве, фелдмаршалајтнанту племићу Уфенбергу. Он ће ме са највећом љубазношћу предусресги. »Видите, капетане« — рече ми — »ваш ондашњи мушки отпор, кад сам вас пре пет година, пробе ради, секирао, показао ми је, да сге частољубив, одважан официр, који се не да гњечити и понижавати. Ја суђах по том, да сте храбра, независна духа, који ће се у свакој, па и у најтежој, прилици знати наћи и понашати. Ја вас онда задржах уза се и одликовах вас и хваљах вас у свакој згоди. И кад дође опасно доба по нашу монархију и букпу рат на све стране, па и код Срба, и кад се тицало да царска војска спасе целокупност државе од распада, препоручих вас грофу ЈЈатуру за српско бојиште, и нисам се у вама нреварио. То ми сведочи ваше ратовање и нова ваша садања мисија у Босну. Мени се у мом млађаном добу десило слично нешто. Бејах оберлајтнант генералштаба у Италији уз врховног заповедника грофа Фиклмонта, на гласу јунака и кавалериског вође. Беше то племенит, искрен, истинит, праведан старешина, који се гнушао, кад му је когод ласкао, а презирао је људе, које је једаред само ухватио у лажи. Он поче мени у ситницама да преговара, да ми даје укоре, да ме секира. Сносио сам, док ми не додија, те се ја усправим и одупрем: »Ваше Превасходство ! Ја нисам ваш слуга, већ царев, као год и ви. Ја сам ваш потчињен, али уједио у служби ваш помоћник, па чак, ако хоћете, ваш саветник. У битци, у рату сам, као млађа снага, вашој старости штап, на који се можете ослонити. И ја вас уверавам, да се