Stražilovo

га, и таао имам једну ђевојчицу па нека се забављају . . . Тако он остаде у Мостару. Радио је као кртичица, чинио је и што му се заповиједа и итто му се не зановиједа, само да угоди газди. И заиста га је газда волио. — Ако будеш јунетом као телетом, биће нешто од тебе! — говорио му је често. Али га пије нико волио к'о газдина шћер Ана. Била је то ђевојчица малехна, ама ударљива као ђаво, а окретна као шебек. Она га је увијек тражила, да јој гради лађе, башче, куле, а он би све послове оставио, да се она не наљути. Пи сам није знао за што, али је волио више, него да му је рођена сестра. Толико би пута од јутра [до мрака ишао по брдима и по нољу, да јој набере цвијећа. И тако ако је прољеће, Ана је најпрва имала мелекше, каћуна, бехада и свега. Тако је он чинио и кашње, све док га газда не узе у дућан као за калфу. А био је у дућану прави ђаво. Знао је подмирити и задовољити свакога. Што је радио, радио је као муња, једном ријечи: био је газди десна рука. Од тад је почео да оставља Ану и цвијеће Најпошље он тако и одрасте овлики, колики је и сад. Сад је чак био и као газда, а богме је и Ана била газданица и домаћица. Али је он сада од ње готово бјежао. Није то, да је се боји, него кад је угледа, одмах се застиди па му удари крв у образе, чини му се као да ће изгорити. А она је била иста као и прије. Вазда га је тражила. Час јој треба за ово, час за оно, па би га покаткад и пецнула, што је тако стидан. — А и јес' лијепа, пос' јој њезин, к'о упис! А баш ми је и драга! . . Није то, него 'нако баш волим кад је видим .... Хе, кад би нешто пошла за ме! . . Али како ће? Она је газдипска . . . А најпошље што не би и пошла? . . . Шта мени фали? . . . Душе ми, запитаћу је чим је видим , . . Тако се он премишљаше а у тај час бану у собу Ана. — Шта радиш? — Ево сједим! —одговори он, као чудећи се.

— А што си беспослен? •— Кад немам носла. Она не рече ништа, него сједе у крај на. сандук. За тим скиде с ноге папучицу, што јој се бијаше раздерала. — Бога ти, би ли ми ти ово могао закрпити. —■ Ко? зар ја? — Ти, ти! — Не знам. — А што не знаш? — Нијесам учио. Она ушути. Обуче папучу па се као замисли. А он као да је на иглама. Све се врти, све му је нешто криво. — Бога ти, што си се узмухао ? — пита она. Оп ноцрвени. — Па ... овај... шћах, да те нешто питам! — А шта? Он се најпре затезаше па онда изусти: — Бога ти . . . би ли се ти удала? Она прсну у смех. —■ А за кога? —- Па 'нако . . . шггам те. Она скочи. — Бих, ама за онога, који зна занат. Видиш, и кад се удам може ми се папуча раздерати. А ко зна занат, тај ће моћи закрпити. Он је погледа готово устрашено. — Душе ти, је ли ти то озбиљна? — Јес', душе ми. На то изиђе. Он је сједио још неколико, па оида се полахко подиже те оде у чаршију. А ту се одмах сврну неком кундурџији Митру : — Добар вече, мајсторе! — Добра ти срећа! — Јеси ли рад људима? —■ Вазда. Он на то уљезе па сједе баш поред мајстора те се разговараху до касно у ноћ. Од тада је ишао мајстору за неколико мјесеци сваку вече на разговор. Док најиошље заиска Кузман; — Дај ми, мајсторе, продај нешто алата. — Хоћу, ама ако ћеш добро платити. — Па хоћу. И мајстор одмах скочи, па му напуни читаву крошљу некаквих чекића, клијешта, турпија а он све узме па однесе у своју собу.