Stražilovo

281

крај мора, само ми се чинило као да је још појачана она нека унутрашња занесеност у бићу јој а по очима, које су некако чисто залутале у неки сан, могао си читати, да је унраво сва преображена. Вереник и родитељи му показивали су да су задовољни изгледом вереничиним, свакако су га тумачили невестинским јој расположењем. А Јела је према Рехкрону и његовим родитељима, ма и тиха и ћутљива, ипак била пажљива и умиљата; све на њојзи, ноглед, говор и покрети, све се спојило у лик, који је имао неку са свим чаровну силу. Рехкрон као да се сав задао у обожавање своје верениде. У њега је била нежна нарав, те никад није на Јелу наваљивао тражећи топлије доказе о љубави а сваки тих знак њене оданости примао је као дар, који га је усрећавао. Али ја, како ли сам ја могао њено понашање довести у склад са оном тајном, коју сам о њој знао? Љој је скоро ваљало с Рехкроном стати пред олтар а онога дана, кад је то мени јављено, састала се она кришом с кнежевићем! Је ли хтела, је ли могла остале тако да обмањује? Да јој није најзад само моје око дало неки идејалан блесак, а у ст!!ари да није била лакомислено чељаде? Дани за тим, које смо проводили заједно, више пута излазећи до разних острва у лагуни, не дадоше ми на моје питање никаква одговора. Јела је изгледала свагда једнака, бајна и блага, само ју је по који нут мој иажљини поглед застао где тихо уздахне, или сам могао видети, како ју изненадна чија реч тргне из потпуне замишљености. За цело се то време гледало да се не дође у додир с кнежевићем. Само да једаред већ оде! иомислио сам у себи. Нило како му драго! Није моје, да се плетем у њене ствари, а ако је кадра усрећити свога мужа, не дао Бог да јој успомена на бајовите Млетке буде сувише голем терет на савести. Данас се после запарна дана јавила прилично јака бура. Море је било узрујано. Већ је у јутру, кад се обично највише купају, мало њих било у води а што их је било плашљиво се, близу плитке обале, држали о разапета ужета. И ја сам, купајући се у јутру као обично, кушао снагу вала, који се сваљивали према обали. Кад им се чешаљ запени па прекине, ма како да сам се ногама одупирао, сваки пут су ме повукли са собом ; а ако сам на леђих запливао те пустио да ме вода љуља, набрзо ме је нена тако силно надбила, да. сам изгубио дах. Тада ми је аа час дошло, да се само што пре испетљам из тога чуда; но кад је онет настала мирнија почивка, ипак сам осгао, тако је крај све онасности примамно било, витлати се ту посред боја и пустити разјареној води да ме дрмуса и шиба.

После по дне је дошло моје друштво из вароши. Сем нас у тај мах није било никога више ту. Под терасом је море беснело и стењало а узбуркало се да га је страхота погледати; бура је од јутрос јопг порасла. „То је призор!" кликне Јела, сагнувши се преко терасине ограде, а сва се занела гледајући разјарену стихију. Плаветноцрни облаци спустили се ниско, но далеко, и сјали се у свој својој мрачности са свим чудновато ировидно над запенушеним морем, тако да је хоризонт и крај те загранице изгледао бескрајан. „Но, данас нема ништа од купања," рече Јелииа сестра. „Ништа?" одазва се брзо Јела. „Та баш данас је највећа сласт. Колико сам се ја пута већ купала на такву времену!" „На овакву зацело не!" не попушташе грофица. „Видиш ваљда да ни зкиве душе нема у води." Сад се уплете и Рехкрон и његови родитељи; но све то не поможе ништа. „Не, не!" браиила се Јела. „Данас се морам купати. Та ја већ одавна чекам овако узбуркано море." Па силно задрхтавши окрете се брзо к мени: „Је л' те, и ви сте се купали ?" „Јесам, па с тога вам и кажем, немојте се кунати." Она опет одмахне руком а остали још већма стадоше наваљивати на њу, молећи је, да седи с миром. Видим, да не слуша никога, па наставим : „Ако и ја имам права рећи вам што, морате ми обећати једио: ни за један се корак не ћете одмаћи за границу, коју је новукло запето уже; о пливању не може данас бити ни разговора." Писам добро ни изговорио а Јеле је већ било нестало. Наредим онда стражарима, да са своје високе стражарнице добро припазе. Чамци, у којима се иначе на води страж.арило, били су увучени због жестоких таласа. Наскоро за тим ускакуће Јела у воду на близу терасе стане да јој се запенушена вода, прелива нреко главе, као што сам ја радио јутрос, само што је она много вештије употребљавала ночивке мећу појединим таласинама, да одахне и да се окрене. То је тако трајало прилично дуго, тако да је већ почела попуштати запета пажња, са којом су је нратили сви погледи са терасе, а Јела се онда све свећма стане ближити крајњој граници нростора за оне, који не знају пливати. Тада опазим, како се наједаред окренула к нама, обема рукама махнула као у опроштај па онда нагло скочила у море. У исти мах мора да је и грофица погледала онамо, јер из свега гласа викну доле „Јела !",