Stražilovo

394

ло јаче, оп се часом предомисли, те најзад извуче из шкрабије три француска жуткаша, па их изниза преда мном на асталу. — Ево ти, рече, три нанолеона; разлику ћемо поравнати кад се вратига. Изидох весео из дућана и отрчах одмах кући. Затекох матер уз огњиште, ђе бугарима спремаше нешто мекиња. — Мати, јавих јој се весело, сјутра ти полазим пут Крфа. Ступио сам у ортачину с једнијем Ришћанином, што тргује зејтином, па идемо да довеземо један караг из Леванта. Не бој се, старице моја, одсле ће ти боље тице пјевати! Ево ти, у томе док се вратим, ове три пече, што ми је мој ортак узајмио. — Па зар све то мени ? . . . Придрж', синко, што н за се, требаће ти у путу. — Не мисли ти за ме, имам ја што ми треба; то је све за кућу, док се ја врнем. 8а тим пољубих браћу и сестрице, па се вратих у Нови, без паре у џепу, ама жустра крока и лагана срца, као да бијах големо бреме с леђа свалио. Сјутрадан одједрисмо нут Крфа. Прије него ћу се укрцати, бијах отишао да прокрстарим око вођине куће, не ћу ли ђе угледати свог драгог ђулића, ама је ие могох ниђе спазити. У сами полазак зазрех на обали клетога Јејину. Не могох, браћо, да одолим унутрашњој јаросги, но му с трабакуле, која се већ бијаше од краја отисла, одмјерих, да опростите, од шаке до лакта. — Почекај, рекох сам у себи, стари злотворе!. . . платићеш га ти мени. Два дана кашње стигосмо на Крф. Моји ме другови одведоше смјеста некоме Аргиропулу, који бијаше већ приправио дванаест осрчапих замотуљака забрањена еспапа, и ми их исте вечери пренесемо на брод и стрпамо под прову. Крф је врло красна варош, али ми се увијек слабо милило у њој стајати, те сам и овога пута једва чекао да терет унесемо и натраг отпловимо, не обзирућ се нимало иа то, што нас је права опасност тек у повратку чекала. На жалост, трговац не могагае да нам одмах терет преда, и тако морадосмо и на срамоту да неколико даиа у луци издангубимо, чекајући терет. Ви већ знате гато су беспослени поморци. Кад смо на лађи најирече послове опремили, а ми изађемо па крај, па

се скитамо од мехапе до мехапе, док нас позна ноћ не затече. Тако ћемо један дан, нас тројица, сврнути код неког Георгијоса, крчмара, на чашу самоса. Ту затечемо једнока Грка, мрнара, који се по свој ирилици бијаше малко јаче нанио, јер како нас но говору познаде е смо Бокељи, а он поче да нас задиркива. Особито се кан'да на ме окомио бјеше, јер све у мене пиждри и нешто жуга. На крају зазове Георгијоса, подмири пиће и устаде да ће изаћи. Али му враг не даде мировати, но кад мимо ме прође, а он ми маче руком капу с главе, па ће ми обијесно у брк: — ћарага! Видим ја е из њега проговара самос, ал' уједно виђу, да у њему има прилично и лоповлука, јер му је само моја црпогорска капа асивце раздражила, а шубаре од плаве чохе мојијех другова као да му не би за око занеле. Бијах млад, ватрен, па не могох да се уздржим (а ко би се у такој нрилици уздржао?), но се скочих на ноге, па му прилијепих такову замлатицу, е мишљах чисто, скрхао сам му сву лијеву губицу. — Гамот тип митера су! — продерах се љутито. — Ти мене вријеђаш на правди Бога .. . скоте од скота! Нијесам много грчки знао, али колико је доста да један другом мајку опсујемо, толико ми мрнари већ сви знамо. Грк устукну један корак, трже иза паса огатри инглешки нож и ђипи на мене као разјарено гатене. Ја не имађах при руци ништа, чим бих се бранио, и да пе би једнога од мојијех другова, који се листо скочи па га шчепа за руку, вјера и Бог, шћаше ме с краја иа крај иросукати. Имадосмо посла док га савладасмо. Моја два друга, два крута Паштровића, бијаху вични таковијем кавгама, те оба стисну Грка у шаке, и тако му истргнемо нож, па га спутимо појасом и онако свезана нредамо пулицији. То учини е за она два-три дана, те још иа Крфу проведосмо, не смједох никуд с брода. Не што се ја тобож онога галијота бојим (кад би витез био, иа ми поштено на мегдан изишао, да се као људи ог.тедамо); али се бојим засједе, јер ме је хунцут кадар у сред бијела дана из бусије напасти, па ме на мјесту охладити. Ви знате већ гато каже иословица: ни у мору мјере, ни у Грку вјере! Најзад се једне вечери дигнемо с котве.