Stražilovo

422

на пазар одвести. Кад прођемо кроз Цвијетовића дубраву, искрцаћемо контрабанат, а твоји момци нека пођу с благом напријед. То да знаш, да ћемо ми кола из далека пратити, да се жбири, ако би нас почем сусрели, чемугод не довију. — Врло добро; чекам те сјутра у зору. Ја се вратим кући, одредим људе, који ће нас дочекати у дубрави, и у сами освит дана закуцам опет у кума Стојана, који бијаше већ устао и све на длаку по синоћњем договору извршио Кола се одмах крену и док стигосмо под манастир Савину све отиде добро, али замислите моје чудо, кад на помол Свете Петке угледах под једнијем храстом вођа Јејину су двије страже. — Божја вјера, помислих у себи, овога сам ти пута награјисао! Уставим се одмах, сакријем за једну међу, и станем пазити, како ће се оно Стојапово момче, што кола вођаше, из шкрипца извући. Вирим из потаје, а срце бије пусто, да ми лијепо из њедара излети. Кола прођу мимо вођа и његове људе, који се на њих једва и обазру, и појуре даље пољскијем друмом ка Цвијетовића дубрави. Мени се унини, као да сам гомилу са срца свалио. Причекам да се кола добро одмакну, понда ђипим иза међе и пођем правце ка Јејини. Кад му приђем ближе, зауставим се, те га поздравим. Он се хладно дотаче капе, и махом окрете главу, као да се бојаше, да га не ословим. Ја се једнако посадим преда њ, па ћу му са свим тихо и смирено: — Шјор-Мартине, да вам јавим једну новост, која ће вас можда обрадовати . . . бар тако се надам . . . — Какву новосг? — Ето новост, да сам се одрекао са, свим... трговине с Левантом, те се враћам опет староме занату . . . одсле ћу да будем рибар . . . прости рибар . . . шјор-Мартине! У први мах вођине зјенице сијевнуше, као да га збиља моје ријечи обрадоваше; ама скоро одмахну главом и на његову се лицу појавише очити знаци неповјерења. — Не шалим се, шјор-Мартине, тако ми оног храма божјег (и унријех прстом у Свету Петку); до који дан стиже ми с Корчуле нова гајета, која ће се звати Нина . . . Виђећете

сами, па кад се својијем очима увјерите, е вас нијесам преварио . . . можда ћете пресгати да ме мрзите, да ме . . . Хтједох да паставим даље, али ме стари гунђало прекиде и отпусти своје људе. Она двојица окрену пут Мељина, а вођ прихвати видљивим узбуђењем: — Не мрзим ја, болан, ни тебе, ни никога под каиом небеском,јер смо сви но Вогу браћа: но ми је ћесар повјерио да га овуда браним од изјелица и бескућника, и то је јадан брате, моја дужност, света дужност, коју . . . —- Тако је, ваистину — промуцам ја ишно збуњеп; ама, не замјерите ми, шјор капо . . . нијесу ни кријумчари сви једнаци! — Па ваљда и нијесу, ама је наша дужност, синко, да их опет за то без разлике гонимо; јер ти људи . . . видиш ли ти . . . нијесу само криви, што ћесару на жао чине, него нам заводе младост и на зли пут маме толику момчад, која би без њих поштепо радила и свој посао пазила. Вјеруј ми, Аћиме, бијеле руке туђ посао милују, а ко с ђаволом тикве сади . . . Него ти ме већ разумијеш, теке си прегао да се оканиш пустоловја! Умукох ка' опарен; није да тих ријечи нијесам и прије из његовијех усга слушао; није то, него их сада изговара некако свечано, па опет очински и мимо навике обазриво. Ја га гледам убезекнут, и у себи већ правдам његово сторо постунање . . . бива ми, као да сам се о њега страшно огријешио... чисто га некуд жалим . . . Он пође даље: — Не би вјеровао — вели — како си ми својим јогунастим поступањем душу кидао; падасве по ђулићевој болијести... 0 Аћиме, Аћиме, да знаш колико ми оно дијете на срцу лежи! Ја ћутим; не могу чисто да бекнем. — Е па кад је Бог дао, те си се освијестио . . . а ти се врати опет староме занату, па га врши часно и поштено, ка' што ти га је бабо вршио. Ви'ш ти мене какав сам . . . ја бих душу своју дао сваком оном човјеку, који је страсно и савјесно свом занату одат. . Такав сам се родио, и вјеруј ми, Аћиме, најљепша би ми награда под моје старе дане била, кад би се о мени могло казати: истријебио је до пошљедњег кријумчара из новске крајине! — Шјор-Мартине — упадох ја — то ћете