Stražilovo

448

морао из Земуна да бежи, и нарочито би желео да дозна: „је ли и Сурдучки у те дане (кад је био први нападај — т. ј. на Сентомаш —), био извикан за војничкога бегунца. Одговор на ово питање одлучује •— вели г. Медић даље — ко је огрешио своју душу пишући што није право". Наравно да и са овим опет мисли мене, као да ја нисам писао право, кад сам рекао, да је на дан првог нападаја на Сентомаш, 2 (14) јула 1848 г., овде заповедао Сурдучки, а не Боснић. И на ово питање не треба нам никаква другог одговора, па ни од г. мајора Стефановића-Виловског, нити пак од кога трећег. И на ово деликатно питање одговара нам сам покојни Сурдучки својим већ више пута споменутим званичним извештајем из Чуруга од 20 јула 1848 г., односно својим учествовањем у боју при одбрани Сентомаша 2 (14) јула 1848 год. У оно доба беху Срби, бар формално, још на криву путу и сматраху се још као противници цареве и краљеве воље. Ко се, дакле, од војника већ онда придружио Србима, тај се следствено морао са војничког гледишта сматрати као војнички бегунац. Шта је иак покојни Сурдучки у оно доба у Земуну радио и кад је и како он ову варош нанустио, но није бегао, као што то г. Медић мисли, а како је на српску страну прешао, одвело би ме далеко, кад бих ја све то овде причао, а 'за све то бих вероватне податке имао. Нека се, дакле, штовапи читаоци задовоље, да их у овоме погледу упутим на оно, што је сам Сурдучки иаписао у својим „Догађајима из српског покрета у Угарској 1848 и 1849 г.", наиме у 95 броју „Нашег Доба" за 1889 г. Ове догађаје описао је Сурдучки верно, али у иогледу датума не доста јасно. Као што нам сведочи извештај његов из Карловаца од 3 (15) јуна 1848 г., бр. 80, на генерал-команду у Петроварадину (у ратној архиви у Бечу, Ас1еп с1ез вку. Сгепега1-Соттап<1о8, 1848, VI, 63 С), а и извештај војничке команде у Земуиу од 1 (13) јуна 1848 год., бр. 145 Ргаев., на исту генерал-команду (на истом месту, 1848, VI, 52), напустили су Шајкаши (две компаније на шајкама) Земун ноћу између 12 и 13

јуна (п. н.) а стигли су тај исти дан после по дне под Карловце и ту се ставили главном српском одбору на расположење, дакле други дан после духовског нанадаја на Карловце од стране петроварадинске посаде. Имам још у једном погледу нешто да приметим г. Медићу односно његових извора. Он каже, да је Тодор Боснић, који је у почетку народног покрета сгражмештар био, због тога, што је на српску страну прешао, био проглашен за војничког бегуица и да тога ради и није после код варадинске пуковније ни постао ц. кр. официром, већ код Шајкаша, а да је постао поручник (лајтнант) 8 септембра 1848 г. п. н. Дакле и у овоме погледу не полазке г. Медић никакве вредносги на оно, што сам ја рекао у примедби на 133—134 стр. 178 књ. „Летописа Матице Српске" на темељу „Сопс1ш1;е -1л81 ;е с!ег ОБегоЖшеге с!е8 к. к. С8а1к18!еп-С!теп2-Ва1;аП1оп8 Шг с!аз Јаћг 1849", дакле по званичном исказу. Но жао ми је, да ја на основи тог званичног документа, који се у оригиналу налази у батаљонској архиви у Тителу, при свом и на даље остати морам, наиме да је Тодор Боснић постао код петроварадинске регименте не само лајтнант, него још и оберлајтнант, а да је тек 5 фебруара 1849 г. (п. н.), као ново наименовани капетан друге класе, премештен шајкашком батаљону, али и уједно једном сремском провинцијалном батаљону на службу додељен био. Што се, најпосле, тиче разлике у дану наименовања Тодора Боснића за ц. кр. лајтнанта, између онога, што сам ја рекао, и тврдње г. Медића на то имам опазити, да та разлика није така, да би била непојмљива. Разлика је та само од четири дана, а могла је ностати отуда, што је у моме извору као дан наименовања назначен дан дотичне потврде од стране надлежне војничке власти, а у извору г. Медића узет дан, којега је та новост до Боснића доспела или којега је дотични декрет издат. Ово је моја прва а и последња г. Моју Медићу за ову прилику. Није ми до полемисања; имам и иначе доста посла. А у осталом: „Сваком своје!" А. Ђукић

САДРЖАЈ: Песништво: Да мајке имадем .. . Куд ћеш . , . Сејина реч. Дневник једне жене. — Поука: Хартија од дрвета. Књижевност: ВасШив его^јсиз. Старац Новачило и Потурица. Тодор Боснић и — одбрана Сентомаша. Књижевна полемика.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваке неде^е на читаву табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фр. 50 новч. за по године, 1 Фр. 25 новч. на четврт године. — За Србију и Црну Гору 14 динара на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата књижарници Лучсе Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижарница В. ВалоЖића у Београду.

Издаје књижарница Луке Јоцића.

Срп. штампарија дра Св. Милетић.а.