Stražilovo

557

Па је Марко цару говорио: „Султан царе, свечево кољено, „Овдје сабље за мејдана нема!" Марко сиђе у топле подруме, Па пребира ате и парипе; Кога Марко за реп узимаше. Мимо се га из тавле истура. Истурио тридест тавлобаша, Па је Марко цару говорио: „Султан царе, свечево кољено, „Овдје коња за мејдана нема!" Опет Марко цару говорио: „Султан царе, свечево кољено! „Дај ти мени турали фермана, „Да ја идем граду Вишеграду, „На турчина Хуса капетана, „Да ја тразким својега шарина, „А и своју сабљу оковану, „Што сијече панцијера љута „И по њему шипке од челика." Еада царе разуми бесједу, Што говори Краљевићу Марко, Даде њему турали фермана, Па он оде граду Вишеграду. Ја да вцдиш Краљевића Марка, Куд год иђе Вишеграду сиђе, И донесе турали фермана На првјенца Хуса капетана Па му даде турали фермана. Капетан је ферман проучио, Па је Марку тихо говорио: „Хајде, Марко, Дрини на ћуприју, „Па ти сједи мало на капији, „Ту ћеш наћи својега шарина!" Оде Марко на Дрину-ћуприју, Мало сједе туде на канију, Док ево ти црног циганина, Он ми тера дебела шарина А на њему до два коркалука. Кад циганин дотјера шарина, Оговари до два коркалука. Марко скочи од земље на ноге Посијече црног циганина, И он узе својега шарина, А запјева танко гласовито: „Хвала Богу и данашњем дану, „Кад ја видјех својега шарина!" Тада Марко прихвати шарина, Одведе га Хуси капетану, Па је Марко тихо говорио: „Ој, ђидијо Хусо капетане! „Камо мени сабља окована,

„Што сијече панцијере љуте „И по њима шипке од челика?" А турчина Хуса Капетана, На млађе је вику учино: „Нађ'те Марку сабљу оковану, „Што сијече панцијере љуте „И по њима пшпке од челика!" А млађи су на ноге скочили, Нађоше му сабљу оковану У ћумезу, гдје кокоши лежу Дадоше је Краљевићу Марку. А кад Марко сабљу узимао, Па је Марко тихо говорио: „Хвала богу и данашњем дану, „Кад добавих сабљу оковану. Отален се на ноге скочио, Па он сиђе каменој авлији До својега дебела шарина „Јалах!" рече, сједе на шарина, Отиште га друмом чавлеником. Не ће ићи столу и Стамболу, Право оде до Приморја равна. Кудгод иђе до Приморја сиђе, У Приморју конак учинио И разапо сајванли чадора; Пред чадором копље ударио, За копље је привезао шарца —■ Ту ј' ноћио и добро му било. А У јутру рано уранио, Па с' умио, и Богу молио. А ђидије Мусе ћесеџије, И турчин је рано уранио, Па је сишо шадрван водици, Па узима турски абдест на се, Па клањао ранога сабаха. Пошто Муса текмил учинио, Даде му се непгго погледати, Док опази сајванли чадора, Пред чадором копље убојито, А за копље дебела шарина, Код шарина Краљевићу Марко, Гдје се крсти на пољу зелену. То је Муси врло мрско било. Па ето га уз бијелу кулу, Прикитује силха и оружје А у руке челикли наџака, Па накриви низ бијелу кулу. Право Муса у подруме сађе И опреми својега дората; Изведе га каменој авлији „Јалах!" рече, сједе на дората; 0 ункашу објеси наџака,