Stražilovo

559

Па је тури Шарцу у зобницу. Ту се малко одморио Марко, 11а од земље на ноге скочио, И он спреми себе и шарина „Јалах!" рече, посједе шарина, Отјера га до Стамбола града. Кудгод иђе до Стамбола сиђе. Тада цару на муштулук лете: „Дај муштулук, царе од Стамбола, „Ево теби Краљевића Марка, „И од Мусе он ти носи главу!" Који први на муштулук дође Даје царе благо небројено; Који други на муштулук дође Даје царе коња нејахана; Који трећи на муштулук дође Даје царе чоху нерезану. У то доба Краљевићу Марко, Он ми цару на дивана дође; Иреклони се неколико пута, И под царем пољуби серџаду. Из зобнице извадио главу И тура је на дивана царска. Када царе главу опазио, Од милине на ноге скочио, Па прилази Краљевићу Марку, Па га плесну руком по рамену: „Бе аферим, мој сиви соколе, л Још у краља има кахримана! Опет њему царе говораше: „Ој ђидијо, Краљевићу Марко, „Ишти блага, колико ти драго ! ,,Ал' да ти дам Босну пашалука, „Јал' валилук равну Руменлију, „Јали црну земљу Анадола?" Тада Марко тихо говорио: „Хвала, царе, свечево кољено! „Не ћу теби блага небројана, „А нити ћу Босне пашалука, „Ни валилук земље Руменлије, „Нити црне земље Анадола; „Веће, царе, живота ти твога, „Дај ми, царе, турали фермана, „Да ја сиђем граду Вишеграду „Са твојијем турали ферманом, „Да ја заспем ледена зиндана, „Да у њему тавновања нема!" А кад царе разуми бесједу, Он начини турали фермана, Иа га даје Краљевићу Марку: „Хајде, Марко, куд је теби драго, „Нико т' на пут излазити не ће

„Са мојијем турали ферманом!,, Тада Марко на ноге скочио, Преклони се неколико пута, Па под царом пољуби серџаду, Оде натраг са царског дивана, Право, здраво низ бијелу кулу. Марко сиђе каменој авлији До својега дебела шарина, А за њиме царе пристануо, Царе сиђе каменој авлији Тада Марко појаха шарина: „С Богом, царе, од Стамбола твога!" — „Хајде, Марко, хајирли ти било!" Тада Марко потиште шарина, Ишћера га на авлинска врата, Са авлије ситнијем сокаком. Све га прати мало и велико Испратише из Стамбола града. А ђидије Краљевића Марка, Куд год иђе, Вишеграду сиђе. На првјенце срклет учинио, Док засуше ледена зиндана. Марко засу ледена зиндана Па запјева ситно гласовито: „Хвала Богу и данашњем дану, „Кад ја засух ледена зиндана, „Виш' у њему тавновања нема!" Тада Марко потиште шарина, Отјера га завичају своме. * * * Ову сам нјесму још године 1891 забиљежио у Чајничу са уста мухамеданда гуслара Омера Велића из џемата Милетковићи а котара чајничкога. Ијесму сам ја тражио и желио сам јој у траг ући и замрчити је, јер ходајући по турским кахвама и хановима слушао сам, кад би се запођео разговор о старинама и рушевинама, да има у Вишеграду засута тамница (зиндан), у којој је Србин-јунак Краљевић Марко тамновао дванаест година. По што је за цара подијелио мејдан и погубио Мусу ћесеџију, ништа од цара не прими, до ли »турали фермана«, да може засути проклету тамницу. Толико му је она додијала, да је све царске понуде одбио при тој »крви на очима« ; веле, да је то била највећа невоља у животу Маркову и с тога је засуо, па ускликнуо: »Више у њему нико тамновати не ће!« Тада су му цигани ухватили коња-шарина и товарили га; Шарац, бјежећи пред хртовима, прескакао је Дрину, гдје се и данас