Student

КУЛТУРА И УМЕТНОСТ II фестивал Народне омладине БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

На свом састанку од 29 октобра 1949 године Универзитетски комитет Народне омладине донео је следећу: ОДЛУКУ а) да се Други фестивал културно-уметничке делатности НО Београдског универзитета, великих и високих пхкола и академија одржи у времену од 15 20 априла 1950 године. б) да на Фестивалу могу да учествују: Музичка академија, Академија ликовних уметности, Академија за позоришне уметности, Академлја примењсних уметности, (из одговорајућих грана уметности), затим Универзитетско културно-умстничко друштво „Бранко Крсмановић” и сва културно-уметничка друштва школа и факултета, која испуњавају следеће услове: ' 1. да друштво има хор са најмање 60 чланова; 2. да друштво има драмску секцију са најмање 35 чланова глумачког и техничког ансамбла; 3. да друштво нма фолклорну секцију са најмање 18 чланова (9 парова). ц) да се при Универзитетском комитету оснује Фестивалски одбор, који ће руководити припремама за Фестивал и који he се бринути за оргашгзацпју Фестивала. Фестивалски одбор поднеће Универзитетском комитету предлог за додељивање награда за пласман у следећим гранама уметности: хорско певање, хорско дириговање, оркестрална музика, дириговање оркестром, солисти (вокалистн и инструменталисти), драма, рецитовање, уметничко читање, књижевни радови и радови из ликовних уметности. Срмт фашизму слобода народу! Београд, 29 октобар 1949 године Универзитетски комитет Народне омладине

Т времену од 15—20 априла 1950 годцне одржаће ce Фестивал Народне омладине Београдског универзитета. Ово је досада други Фестивал којим Народна омладина Веоградског универзитета врши велику смотру својих успеха на културном васпитању широких маса студентоке омладине. Културна револуција као директан резултат великог револуционарног преображаја наше домовине претвара се и на Београдском универзитету у дубок и садржајан процес који мења свест људи, открива и ослобађа њихове стваралачке способности. Руковођена и инспирисана нашом Партијом културна револуција уноси нове квалитете у наш културно-уметнички живот, квалитете који му дају нове вредности и откривају нове перспективе. На многобројним фестивалима и масовним културно-уметничким наступима свакодневно се манифестују огромни резултати које наши радни људи, руковођени од Партије, постижу у свом културном преображају. И Други фестивал Народне омладине Београдског универзитета још једном ће потврдити вредност и значај резултата које студентска омладина постиже у усвајању социјалистичке културе. Но, његов посебни значај је у томе што се он припрема у времену када се на наше народе и нашу славну Партију бацају од стране поборника националистичких ревизија марксизма најогавније клевете и лажи. Ти надувени „витезови” приоритета у културним и научним достигкућима човечанства негирају и одричу културне тековине наше револуциje. Кидајући културну сарадњу са нашим народима они покушавају да сакрију од својих народа истину о социјалистичкој Југославији, о вредности њене културе, науке и уметности. У оваквој ситуацији каш Фестивал добија и за задатак да као стварна манифестација богатства и квалитетности културно уметничког живота студентске омладине оживи све оно што је позитивно у нашем културном наслеђу, да прикаже у пуном светлу нашу културну историју и уметничко стваралаштво наших народа. Да би Фестивал у потпуности успео, пре свега, потребно је да управе друштава детаљно проуче искуства са Мајског фестивала која he им помоћи да у предфестивалским припремама не дође до многих грешака које би могле неповољно утицати на коначни пласман њихових друштава на Фестивалу. Као најважнији проблем коЈи се сада, на почетку припрема, поставља пред управе свих културно-уметничких друштава, јесте организационо сређивање како друштва у целини тако и свих секција појединачно. Чињеница да на мкогим факултетима, услед слабе агитације, велики број секција не само што се није омасовио већ је изгубио велики број својих старих чланова, довољно сама за себе говори о актуелности организационих проблема културно-уметничких друштава у садашњем моменту. Правовременим решењем својих организационих питања друштва he се оспособити за продуктивнији и садржајнији рад током школске године. Искуства из досадашњег рада неких друштава говоре да сва културно-уметничка друштва нису била чврсти уметнички колективи са изграђеним стилом у раду, са присном повезаношћу свих члановако-

ји са љубављу обављају свој посао те као таква нису успела да одрже чврсто око себе све оне који заиста желе и који су способни да се баве културно-уметничким радом. То . је довело и до тога да cć рад друштва слабо осећао на факултету, да друштво није постало прави носилац уметничког друштвеног живота свога факултета. Имајући то у виду, у овој години потребно је водити борбу за што већу одговорност према раду у друштву, а рад и живот друштва тако организовати да се људи осете везаки за друштво. То he неминовно условити

како већу хомогеност друштва као колектива, тако и сталан пораст квалитета његовог рада. Новину у раду културно-уметничких друштава претставља оснивање секција драмске уметности и секције ликовних уметности. У новооснованим секцијама многим талентованим студентима који желе да се баве драмском и ликовном уметношћу даје се могућност да под стручним руководством развију те своје уметничке квалитете. Међутим, док се у неким културно-уметничким друштвима правилно схватио значај оснивања и рада нових

секција (наступ драмске секције на Фестивалу претставља услов за учешће на Фестивалу једног културно-уметничког друштва), на многим факултетима аудиције за пријем чланова ове секције нису уопште досада расписане или се пак због слабе агитације пријавио врло мали број људи. Овакво стање нових секција не може никако задовољити и нужно је да друштва поведу више рачуна о упису у ове секције. У погледу стручног руковођења са новим секцијама треба се углавном оријентисати на сопствене снаге и тамо тражити погодне људе, док he се по питањима опреме и материјалне помоћи друштвима указивати стална помоћ од стране Универзитетског комитета. Питање репертоара културноуметничких друштава је исто тако важно и њему се у овој години мора посветити посебна пажња. Код многих друштава репертоарска политика није правилно вођена. Избор тачака за програм ишао је линијом одабирања оних тачака које се могу што лакше и за што краће време спремити. Програми наступа већине друштава били су шаблонски састављени, без оригиналности и разноврсности а често и без правог уметничког критеријума. Да би се избегли сви ови недостаци репертоара културио-уметничких друштава, у овогодишњим припремама за Фестивал, треба водити рачуна да програм наступа буде одраз не само културно-уметничких тежњи наше студентске омладине већ и стварна потврда зрелости културно-уметничког живота на Београдском универзитету. Потребно је још више тежити да се на репертоар стављају дела наших класичних и савремених аутора, а наши студенти-писци, композитори и репродуктивни уметници морају да се у овој години још више ангажују и несебично помогну било стручним саветима, било својим личним наступима. Преко уметничких комисија које he се формирати за сваку секцију посебно као и за рад читавог културно- уметничког друштва, уз помоћ одељења за агитацију и пропаганду при Универзитетском комитету Народне омладине које he да организује разне курсеве и стручна саветовања, културно-уметничким друштвима пружиће се велика помоћ у подизању уметничког квалитета рада, У овогодишњим фестивалским наступима Hehe учествовати литерарне секције културно-уметничких друштава, јер су оне органи* зационо стопљене у Клуб младих писаца и уметника Београдског универзитета. Међутим управе друштава водиће и даље рачуна о литерарним снагама на свом факултету које ће упућивати у Клуб младих писаца. Због тога је и предвиђено да се награђени радови чланова Клуба младих писаца и уметника Београдског универзитета урачунавају у корист оног друштва са чијег је факултета награђени писац. Други Фестивал поставља пред Народну омладину нашег Универзитета велике и одговорне задатке. Он обавезује сва културно-уметничка друштва и све појединце који учествују на њему да се до максимума заложе како би Фестивал био стварни одраз културноуметничких достигнућа нашег будућег социјалистичког стручњака. А. Шт.

Чеда Крстић:

Прел>а

ФИЛМ „БАРБА ЖВАНЕ“ ДЕЛО СТУДЕНАТА ВИСОКЕ ФИЛМСКЕ ШКОЛЕ

Ближио се крај школске године. Прва генерација студената Ви- • соке филмске школе завршавала је студије. Ту, на школи, већ су сни- ; мали сами, документарни филм из свог живота и рада. И одједном, као зрак светлости, допрла је до њих вест: Не само ! документарни, него ћемо створити нешто веће, кругшије филм „Барба | Жване”. I • Снимајући филм „Млада гарда” совјетски режисери су покуша- • ли да га створе кадром из филмских школа, Покушали су, али нису ; успели. Ко ће тумачити улоге лица четрдесетих педесетих година? Ко | ће бити режисер, сценограф, декоратер? Та питања нису могла бити | решена. Међутим, то је решила наша прва генерација студената Ви- ј, соке филмске школе предвођена директором школе Вјеком Африћем. • Видећи добар успех студената, Вјеко Афрић у мају прошле годи- I не предлаже стварање једног дутометражног уметничког филма у коме • би све улоге глуме, режије и снимања узели на себе студенти. Пред- | лог је усвојен, Студенти су га одушевљено прихватили и почели одмах i са припремама. Знао сам да за снимање таквог филма са студентима, каже Вјеко Афрић, о тим првим почецима рада на филму, треба претходна припрема да би се уништио страх и навикли студенти на камеру. Од тога се пошло при стварању филма. Прво су се снимале сцене из „Ујка Вање”, „Просјака Луке” и друге краткометражне ствари. Успеси су били сваког дана све бољи. Студенти су пред камеру ступали смелије, испољавали потпуније своје способности. Речи су постале оштрије, покрети сигурнији. 1 Тако до октобра. А 29 октобра 1948 године на теренима југоисточне Истре снимљене су прве сцене филма „Барба Жване”. Био је тежак пут стварања филма, грађеног само рукама и способностима студената. Они су тумачили улоге, били асистенти режије > и монтаже, костимери, реквизитери, сликари, сценографи, декоратери и I администратори. То су они стварали свој филм. Баш зато су га волели ! и у њега уносили младалачки полет и своје филмско искуство. Сада они скромно, причајући о том раду, говоре: Те тешкоће нисмо ни осећали. Филм су највећим делом снимали на теренима око Ријеке, Опа! тије, Пуле, Учке, Мошчанице и Ловрана а касније неке сцене у њиховој школи. Снимање је захтевало прелаз са једног терена на други, често кретање, а имали су само један камион којим су се превозили и они и аларати и реквизите. То је од њих захтевало велики напор. Дизали су се по некад у два или пола три сата по поноћи, спремали и у турама одлазили камионом да би тек у шест часова могли почети са снимањем, Често су се, да би олакшали превоз апарата. пели пешке на висове Учке. Једном се покварио камион. Његова оправка је требало да траје неколико дана. А баш ти дани су били погодни за снимање и зато се није смело чекати; Онда су студенти решили да оду пешке на терене удаљене по неколико километара и да сами пренесу апарате. Техничко особље у снимању били су, такође, студенти Високе • филмске школе. После снимања свог кадра студенти се нису одмаS рали, него се одмах прихватили посла држали огледало, бленду и | уопште помагали око снимања филма. • И у сцене снимљене на школи унели су опет своје пожртвовање ; Од велике дворане на школи створили су филмски атеље, а затим се • месец дана радило на увођењу струје високог напона. Тек после свега • тога могло се прићи остварењу сцека. Ту су многи дани снимања почи: њали у осам ујутру па се зазршавала сутрадан ујутру. Велике тешкоће су преброђене и у тумачењу улога. Студенти су • имали улоге стараца и старица и улоге људи свих узраста. За то је : требало много напора, уживљавања и подражавања покрета и пона; шања. Драгомир Фелба (Барба Жване) је пустио браду и косу, и да би • се потпуно унео у улогу, ишао, говорио и понашао се подражавајући ј ход, говор и понашање Барба Жване. Са другима je било исто. : Уз сав овај рад на терену студенти су морали да уче. За овакав • рад требало је темељитијих договора и зато је свако вече тај одлучни • колектив расправљао о протеклом и договарао се за наредни дан, ства: рајући из дана у дан свој филм. Народ Истре је радосно поздрављао екипу. Студекти су свуда око • себе осећали присност, пријатељство и добијали велику помоћ. Курсисти угоститељских курсева, народ крајева кроз које су • пролазили и јединице Југссловенске армије, стално су пружали помоћ • носили апарате, били статисти, учествовали у „борбама”. Једнога ; дана својом помоћи изненадили су их пионири. Они су их одушев; љено срели у Ловрану, при поласку на снимање. Хтели су са њима • на сгогаање, а нарочито да им помогну у ношењу ствари. Од тог дана • њихова помоћ није изостајала. • : • Дуто ће се сећати прва генерација студената Високе филмске S школе месеци од октобра 1948 године до јуна 1949 године. Cehahe се • стварања филма „Борба Жване”, првог филма на свету створеног ра; дом студената филмске школе, cehahe се тих дана када су у филм уно• сили своlе „номе младалачке, почетничке особине”, када су на себе S узели сз€ улоге: глумаца, сценографа, режисера и адшшистратора. Историја филмске културе није имала до пре неколико месеци S такав пример стварања филма. А сада га има. То је филм „Борба : Жване”.

Д. Ђоновић

ФИЛМ „ПЛИНСКА СВЕТЛОСТ” И ДИСКУСИЈА ПО ЊЕМУ

У задњим бројевима нашег листа имали смо прилике да читамо приказе наших студената на филм „Плинока светлост”. Са тим у вези пред нас су се поставила два проблема: филм, односно сама буржоаска уметност, и, као други, анализа коју су дали наши другови. У социјалистичком друштву једно од првих места међу осталим уметностима заузима филм, као моћно средство за просвећивање и подизање политичке свести најширих народних маса. Али, са друге стране, филм као уосталом и сва култура и уметност стваран са позиција класе у распадању, буржоаске класе у конкретном случаЗУ. носи супротну тенденцију затупљивање оштрице класне борбе, приказивање постојећег друштвеног уређења као нечег што је вечито, непроменљиво, мистифицирање свих сукоба и давање неког ирационалног карактера и тумачења, да су они последица не нужног и законитог процеса и развоја, не тежње за превазилажењем и укидањем старих и успостављањем нових односа, већ као случајност, као нешто што је небитно у фази сређивања буржоаског друштвеног поретка, нешто што је последица, рецимо, болести једног човека, темперамента Једног човека, манијаштва, неуравнотежености, лудила, похлепе, садизма итд. опет, само једног човека. Такав човек одговара сам лично за своје поступке и друштво je ту само зато да га спречи у нарушавању постојећег мира и хармоније. Узроци тих ненормалних појава не траже ce у друштву, они су негде ван, ко зна где. Са тог становишта, по нашем мипивењу, треба да се приђе једном Д®лу буржоаске уметности.

Сергеј Бауер је такав један човек. Он убија једну жртву, на путу је да на рафиниран начин убије и другу, да би дошао до дијаманата који су му се увртели у свести „ни сам не зна зашто”. Да ли он зна, или стварно не зна зашто чини злочине да би се докопао скупоцених дијаманата, није у овом случају битно, али је битно то начин на који нам буржоаски филм све то сервира. Ту и лежи, по нашем мишљењу, и сама идеја целог филма; Сергеј Бауер, ни сам не зна запгго, желн дијаманте и врши злочине. То „ни сам не зна зашто” сервира се публици на препреден начин, јер, пошто је убио прву жртву, он није покупио њене остале драгоцености и накит —није, дакле, извршио злочин из користољубља, што може бити појава у једном нездравом друштву, већ из неких, и њему самом непознатих разлога, који, у сваком случају, леже у неким мистичним сферама негде далеко од тог друштва. Дакле, злочин Сергеја Бауера није последица лошег друштвеног устројства, таквог устројства где је злочин нормална и законита појава, већ нечег убаченог са стране, према томе, да би се спречио и уништио злочин, треба уништити самог његовог извршиоца, и ствар he бити у реду баш као што то на филму и бива. Жртва злочина је Паула, која je неким случајем власник скупоценог блага. Она, по нашем мишљењу, претставља друштво, и добро га претставља. Она поседује нешто, и на ту њену својину насрће неко са стране. Дата је као невино и наивно створење, са многим цртама детињег карактера, пасивва и неспособна за борбу, што и треба да буде, јер над њеном безбедношћу и имовином бди Скстланд Јард као стара и добра гувернанта. Она нас

фрапира немогућношћу свога карактера, она је, просто речено, глупа, може се застрашивати свим и свачим, и за просту лупу корака злочинца који претура за пљачком, поверовати да долази са другог света и довести до границе лудила. Она се креће у једној мистифицираној стварности којом је окружава Сергеј Бауер, и верује да она стварно постоји. Као такву ми је не примамо за лик из народа, али као тип једне класе у распадању, она потпуно одговара. Сва њена унезвереност је последица распадања те класе, која се толико дегенерисала, да многи њени припадници заиста и постају мистици. Зато је она и немоћна да се бори, чак и не треба да се бори, јер све њене проблеме у животу решава друштво, тј. њена класа у лику Скотланд Јарда. Филм је у лицу Пауле имао тенденцију да нам претстави народ, народ који се не сналази у животу, народа који у свакој ситници види нерешив проблем, а који је тако прост и једноставан за агента Скотланд Јарда. Као што видите, ви сте неспособни да се борите против зла, неспособни сте зато, јер то зло није друштвеног порекла, није нормална, свакидашња појава, последица самог тог живота, већ и ван друштвеног карактера, долази из области коју ви не познајете, те стога, за ту борбу постоје специјални људи професионалци, који ће се бринути о вашем миру то је тенденција филма. „Све за Скотланд Јард”, како каже полицајац у филму, треба да буде парола за народне масе. Сам Скотланд Јард не постоји и његова делатност није као последица трулости капиталистичког система, већ је он ту као добар чувар људи на чију безбедност и имовину насрћу разни психопати типа Бауер

који су, иначе, страни томе друштву, И агент Скотланд Јарда врши своју дужност веома марљиво, али, како нам се чини, не зато што то друштво нужно захтева, већ из чисте љубави према људима, конкретно према Паули. Филм својим хепиендом даје нам у перспективи брак између Пауле и агента Скотланд Јарда, односно, симболички, тесну, најтешњу везу између друштва и полиције, јер he на тај начин оно бити најбоље обезбеђено. Дакле, човек мора бити подређен и тесно везан за полицију, да би његова имовина и живот били обезбеђени. Кроз мис Твејтс буржоазија исказује своје схватање криминала: „Ја с времена ва време уживам у по неком убиству”. Криминал, дакле, није друштвено зло, против њега се не треба борити тражећи узроке тога зла у самом друштву; криминал се сузбија борбом против његових извршилаца, а, на крају крајева, све је то, ипак, врло забавно! Створен од класе у распадању, са тенденцијом скривања стварности, њеног изопачавања и фалсификовања, филм губи све основне квалитете једног уметничког дела. Он нам даје неке сукобе, али они нису друштвеног и класног карактера, то је сукоб индивидуе са друштвом, сукоб појединца кога друштво не признаје за свог члана. У буржоаском друштву, тако бременитог својим класним супротностима, оно што је најбитније, то је класна борба која условл»ава развој. У филму, међутим, нема уошпте класне борбе. процеса, развоја. Нестало је Сергеја Бауера, али зар се одмах неће појавити неки други, Давид или Алексеј. опет Вауер, његов брат, и почети све изнова од убиства до робије? Класна ограниченост буржоазије није дозвољавала постављање проблема криминалитета у правој његовој светлости, па стога је и његово решавање тако штуро. Ми из филма нисмо сазнали ни научили како се треба борити против типова Cepreja Бауера, односно који су путеви за ликвидирање криминалитета као друштвене појаве. Ако со

ослободимо субјективне тендеиције филма, и осмотримо шта нам је он објективно дао, видимо шта? слику буржоаског друштва? Зар је то нешто ново за нас? Зар нам та слика није савршено добро позната, да је већ банална и сувишна. Скоро да постаје излишно говорити о осталим странама које захтева једно уметничко дело, а које овај филм не само да није постигао, него им се директно супротставио. Да ли може он тиме што баш Шарл Боаје игра Сергеја Бауера, глумац који се налази међу првима на ранг-листи америчких глумаца већ дуго година, у земљи где је слава тако јефтина и тако кратка, да васпитно делује, јер његова пријатна спољашност прераста улогу звери коју игра и собом повлачи гледаоца да пожели да буде привлачан као и он, макар и кроз поступке једног Сергеја Бауера. Уколико и може један такав филм утицати, његов је утицај искључиво негативан. Или, зар нас може Паула покренути на неко стваралаштво када је кроз цео филм видимо као давл»еника који се чак ни за сламку не сме да ухвати, као бродоломника са везаним рукама, који заслугом других долази на острво спасења? Под маском објективизма и ларпурлартизма крије се вешто закамуфлирана- класност и партијност овог филма, како смо већ и на почетку истакли, и цео филм одише дубоком тенденцијом скривања класне борбе, законитости друштве ног развоја, нужности изумирања старог и ницања новог . Он треба да.буде једна од копрена којима се везују очи народу, да не би сагледао своју праву, револуционарну улогу у таквом друштву. Као такав, он не може постати популаран и опште-народан у правом смислу. Па ипак, рећи ће неко, филм је већ дуго времена на репертоару и велике масе света су га гледале. Он је бесумње интересантан. Ма да у њему имаио један баналан криминалан садржај, нешго тако јефтино и просто, ипак, начии на који je ои приказан, заслужује да се о њему каже која реч. Мајсторска режија, беспрекор-

на глума, богат декор и остала изванредна техничка опрема, привлаче публику. Ми кроз филм нисмо сазнали ништа друштвено ново, али смо доживели много чега што је за нас лично ново; видели смо Лондон, Лондонску тврђаву музеј са брилијантским крунама старих владара, Италију са њеним лепим пејзажима и језерима. Он задовољава нашу радозналост, али то није уметност. Видели смо глуму великих уметника који оу један тако баналан садржај, који се могао догађати ма где и ма кад, извукли ипак на неки ниво својом игром. Но ипак, ма како добра била глума, она нам није могла дати друштвене ликове, јер да би то били, они би морали носити типичан садржај, садржај који је законитост саме стварности и друштва. Као доказ је то што га најрадије и по безбој пута гледају баш они који још увек живе у таквој „ствар*ности” наравно исконструисаној У машти. * Наша два пређашња критичара први у свом приказу, а други у осврту на тај приказ и даљој дискусији о филму нису правилно пришли његовом проблему, Како први (друг Р. Ристић), тако и други (друг А. Ђелинео) ствар је поставио сувише апстрактно, пришли су питању са много теоретског уопштавања, више књишки. Анализа није вршена по законима и принципима естетике, већ логике м дијалектике (код Ристића), и са правног политичког, криминалистичког становишта (код Ђелинеа), а у критици једног уметничког дела морају се узети, поред оик најоштријих закона, и специфичкм закони естетике rao филозофске дисциплине, и примењивати на уметност, као посебну форму дру(Наставак на страни 4.)

3