Student

Sa filmom do sada nisam imao sreće

Viktor Starči

Ništa nije bilo neobično toga dana kada sam intervjuisao Viktora Starčića. Dan kao i svi dnigi. Umetnik me je primio u klubu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tako na niisam imao prilike da razgledam njegovu radnu sobu i na zadržim pogled na nekoj od umetničkih slika (bez kojih nijedna soba umetnika ne može da bude), ili na nekom retkom predmetu koji bi mi na neki način osvetiio Viktora Starčića privatno. Mene je već bilo obuzelo novogodćšnje raspoloženje pa je moje prvo pitanje bilo:

Toliko sam ispraćao starih i dočekivao novih godira, da me to više ne uzbuđuje, kaže mi umetnik, a onda počinjemo razgovor o Beketu i njegovom »Godou«, o »Stolicama« Joneskoa u kojima Viktor Starčić igra i koje će biti izvedene u »AteIjeu 212«. Znatna je razlika između Joneskoa i Beketa. Jonesko ne daje samo očekivanje rečega, kod njega postoji žeIja da se kaže nešto novo. Tako bih i ja mogao da kažem, da bih u Novoj godini želeo da kažem nešto novo pubiici. Volite U više sneg Volim jesenje lišće purio boja, mimoće i stišane lepote. A Vi, pita me Starčić. Da, rekoh, i ja ga volim. A bajke? nastavljam sa pitarjjima. Volim i bajke. Sve dobre bajke. Znam da ne mogu nastaviti sa ovakvim pitanjima jer pravim intervju, a intervjui su zato da se na njima govori o ozbiljnim stvanma i zato postavljam jedno »ozbiljno« pitanje. Volite li film i da И idete često u bioskop? Volim film. On je pun izražajnih sređstava koja glumcu daju velike mogućnosti. Naprimer gro plan. Ali sa filmom do sada nisam Imao sreće. Tako je moja najnovija uloga, u »Zenici«, navođno pisana specijalno za mene. i to je bila interesantna uloga. Ali kada je film snimljen, videlo se đa jepredugačak, morao je da se skrati i najlepše moje scens su isečene. Zato kažem, a priori sam nezadovoljan fijmom. Volim Lorensa Olivijea, Carlsa Lautona, Spensera Trasija (njega stavljam lspred svih) г još uvek neprevaziđenu Gretu Garbo. Primećutem da je to sve stara garđa. A za koga od mlađih mislite da nešto vredi? Zerar Filip, kažem, jer mi on prvi pada na pamet. Nikako! Zerar Filip je s!ab glumac. Na filmu on postiže uspehe zahvaljujući геditeljima koji ga vešto korisle. U pozorištu je još slabiji. Naravno, moje čuđenie je veliko, jer se sećam histeričnih ispada šiparica, kad je

Žerar FiMp gostovao u Beogradu, ali sam zadovoljan jer je ovo »caka« koja je dušu dala za novinarski intervju. Ipak, u bioskop retkp iciem (možda je to svojstvo velikih umetnika, jx>mlsMo sam, jer i Zan Gaben retko gleda filmove), prezauzet sam probama, onda gužve po trolejbusima, sve me to sprečava da gledam češće filmove. Tt gužve, to je cčaj! Cujem da će Gradsiko saobraćajno preduzeče povećati broj vozila. Moje mišljenjc o vom pređuzeću je vrlo skeptično i žao mi je što moram to da kažem. Razmišljam o nama studen tima kada smo u poeorištu. Cini mi se da nam nedostaje onaj romantičarski zanos koji je bio ođlika ranije pozorišne publike. Znam đa su Isidoru Dunkan oduševljeni studenti vukli u njenim kočijama ulicama grada do njenog hotela. I to kažem Viktoru Starčiću. Bilo je toga i u Beogradu. Kada je Dobrica Milutinović slavio 25 godina svoga rađa, stuđenti su posle pretstave isoregli konje iz njegove kočjjc i vozili ga po Terr.zijama. Danas nema tih pojava. I to je razurnljivo. Ljudi su onda imali viševremena. A danas je život mnoeo brži. Ljuđi žcle da saznaju mnoge stvari. A mi smo nekada od Beograda do Dubrovnika morali đa putujemo mesec dana 7a vas je to nanas neshvatliivo. Ja-sam veoma zađovoljan studentima, kada sn u nozorištu. Srećan sam tada ter znam,da u gledalištn sedi takva puHika која je veoma pažilih r a i ?i-1е ie reacrovaim'e oravilno. nas glumce to je veoma važno. T dalie razpovaramo o st’iO fvnima Tcoii rvrov''đe dosta vremena u pozorištima, u biori'opima. koii često znaiu zabavu da pretoostave učenju. i đrugoi grupi која naiviše 'тетепа provede no seminarima i učionicama. Nakionien ?am vtše onima koji žele što vi*e da d*-mve. koti žele što više da viđe ,a da Нак zcnemare svoie stuđiie. Miađi liudi treha da znatu da ва to bude organlzovano.

Zatim smo počeli razgovor o novoj pozori-šnoj publici koja se stvara kod nas. o onoj iz provindje najviše, jer Viktor Starčić, kao član Beogradskog dramskog kvarteta, u poslednje vreme je češće navraćao u proviciju i imao prilike da dođe u dođir sa tom publikom. »Tezge« postaju sve maг.је popularne, Ijudi pcčinju da shvataju pravu umetnost, mi prikazujemo Soa, čiji je tekst vnlo komplikovan, i Ijudi nas pažljivo slušaju, beleže misli i posle dolaze da provere dft И su ih pravilno shvatili. Ond nas zovu da dođemo opet, a mi rado prihvaćamo te pozive. I sa peteovim »Faustom« postižemo iepc -uspehe u unutrašnjosti. Problem onnosa - glumca prema ulozi koju tumači neobično je interesantan. Glum ci nam se uvek čine p>omalo neshvatljivi sa svojom sposobnošću da svako veče israju druge uloge, da žive đrjgim životima, a da ooet ostanu sa svojom Hčnošću posle pretstave. Zar mnogobrojne uloge ne utiču na glumčevu HČnost? Utiču, svakako. Ustvari utiče vrsta uloge. Publika međutim potpuno identifikuje glumca sa ulogom, glumac, ne, on ulogu smesti u sebe. Mislim, koliko puta eileđaoci greše u svojim mišljeniima o g3umcima i njihova ldčnost potouno nenoznati, Zato nemoite zamišljati Viktoга Starčićn van oozomicekao VoljX)na П i Sadiia! Ne. Vjktor Starčić l'ifno. sasvim je si;protan ovim uloeama iz svoga renertoara. On će vas veoma srdačno dočekati. častiće vas cmom kafom i cigaretama. A kada ste iza kulisa, Između dve vaše scene, ždvite li životom uloge ili svojim vlastitim? Iza kul'sa samo delimičro živim sa ulogom. Ja razgcvaram sa ga.rderoberom o cipelama koje ću nositi u slenećem činu, ja mogiu i đa se šalim ,ald to ne znači da sasvim prestajem đa živim životom uloge. Desilo mi se jednom pre pretstave »Dunda Maroja« (tada sam igrao Pometa), da sam primio telegram sa vešću da пм је umrla majka. Ja sam ipak i-

grao Pometa. To ne znači da nisam voleo svoju majku. Igrate li više srcem ili razumom? Više srcem. Više sam za Satnislavskog nego za Brehtn .Uostalom, Breht je od svoje žene hteo da stvori giumicu svoga tipa, a ođ nje je postada glumica koja najbolje odgovara školi Stanislavskog. Literama simpatida? —»Dostojevski je za mene još uvek ostao najveći pisac i mislilac. Samo ga treba pažljivo ćitati. Ne navijam ni za jedan fudbalski klub. Naš razgovor se bližio kraju. Hteo sam da čujem neki interesantan doživljaj iz umetnikove prakse. (Kakav bi bio intervju bez toga). Ono žto mi je Starčić ispričao zadsta je zanimljivo. Рге nekoliko đana u Valjevu smo igrali »Fausta«. Igraii smo u smokinzima, sa n'.inimalncm mizanscenom i fizičkim radnjama. Ja i Mata Midošević imali smo dljalog o »crnom psu«. Mata pokazuje fiktivnog psa, negđe prema gleđaocima. Ja glediam na pokazano mesto 1 daije nastavljamo sa đijalogom. Odiednom. u gledalištu nastaje komešanie. Ljudi počinju đa se ddžu i đa gleđajn oko sebe. Malo kasnije bilo nam je jasno d'a gledaoci traže psa o kome smo mi razgovarall. To je trajalo đosta dugo. a zatim su i gledaoci počeli da se smeiu, smirili su se i dadje pažlj'ivo pratlli pretstavu. Vidite kolika moš sugestije može đa buđe i porod minimaine mizanscene i bez ostalih obaveznih pozorišnih rekvizita. To je svakako zasluga Vaša i Mate Miloševića, reкоћ. Na krajd našeg razgovora Viktor Starčić je uputio dve novogoddšnje želje: Domaći film zabrinjava 1 raduje. Hteo bih da ovo prvo otpadne u Novorj godini. Studentima želim da imaju iep život u našoj S'tvarnosti, zanimljiv život, đa traže ono što ih interesuje, a da ne zaborave studije. Naš razgovor je bio završen i ja sam zadovoljno mogao da zaklopim svoju bele-

Stevan MICK

j u drami »Mesec dana na selu«

BRANKO PLESA 0 SVOJIM ULOGAMA

Susreti donose uvek nežto novo, a kada Markiz Poza, Romeo i kcmesar Pavle progovore običnim jezikom jednoga čoveka, doživljaj se upotpimjuje i zadovoljstvo je tim veće. Pcznati umetnik čije su kreaoije, Barona (Na dnu), Markiza Poze (Dcn Karlos) Romea i niza drugih (Na krazu puta, Jegor Buiičov, Kralj Lir), ušle u red nauspeldjih ostvarenja u Jugoslovenskom dramskom po-

BRANKO PLEŠA

zoristu, sprema novu ulogu u »Magbetu«. Napor našeg ansambla a prvenstveno namera i misao režisera ove vanredne tragedije, bili su u tome da se maksimalno približimo duhu dela, koje je za razliku od ostalih Sekspirovih dela najmanje »šekspirijansko«, to jest po strukturi najbliže velikim antičkim tragedijama. Branko Pleša je igrao u

nizu filmova i asodjacije se nameou... . Sekspir na filmu, u interpretacijama Oldvijea nije izneveren, a to su ujedno naj vredndji i najveće njegove kreacije. Lorens Olivije vrši veKki zadatak i ličnu misiju da Sekspira pravdlno interpretira na filmu. Vraćamo se na naše tlo 1 »Slavicu«, »Priču o fabrici«, »Sćepana Malog«, »Daleko je sunce« i »Pesmu sa Kumba-

re« i uloge koje je u tim filmovima dao. Dosadašnjim radom na filmu, iako nisam sasvim bez iskustva, ne mogu biti lično zadovoljan. Ne smatram sebe filmskim glumcem, jer faih žeteo da to budem tj. da ostvarim nešto što neće imati običnu vrednost. Najdraža uloga, uz one koje sada radim (kao što je to uvek u glumačkom pozivu) je ona koja mi je pružila najveće zadovoljstvo u radu, uloga komesara Pavla u filmu, »Daleko je sunce«. Dik veoma interesantan, jor je Pavle čovek sa hamletovskim kompleksom u jeku revolucije. Jesenas je počelo snimanje omnibus-filma »Velika deca«, međutim priča »Kroz granje nebo« postaće zaseban film, ukoliko dozvole objektivni razlozi. Igram karaktemu ulogu »Mladića sa slomljenim кикош«, koji shvata borbu romantički. Kao težak ranjenik, on doživljava krizu u bolnici opkoljenoj neprijatfcljem, i kroz ličmi borbu, samosavlađivanjem, o n so uzniže nad svcjom nesrećom i herojskim gestom (za koji zna- da će ga odneti u smrt), on daje dorugovima pot>treka da se cdupru i sačekaju povratak partizana. Videćemo Branka Plešu u jeđnom savremenom f ; lmu, »Mali čovek« tret'ra aktuelnu temu iz svakiđašnjeg života, o deci ostavljenoj sebi. Mali Miša raste bez niežnosti i rcditeljske brige. Nema oca, mati zaooslena i zsokupljena Ijubavlju prema nekom čoveku (Branko Pleša). T U poslednje vreme naš film je otišao u period savremene problematike. Scenarija, iako nisu zadcvoljavajuća, sa manje su pretenzija i pružaiu veće mogućncsti da se filmskim jezikom ispriča određeni sadržaj. Pored svega, cstaje nam zađatak da se redovno navraćamo na događaje i Ijude iz prošiosti, jer oni pored ostalog, pnižaju drugim zemljama jedao novo saznanie o nama.

Nataša PETROVI^

U »DON KARLOSU«

DVE NEDELJE LJUBAVI

Ljubitelji američkih filmskih revija biće zadovoljni. Ono što ovu veselu komediju razlikuje od ostalih sličnih filmova su svežina i neposređna igra dveju protagomistkinja: Džejn Pauel i Debi Rejnolds. Ovu prvu naša publika još nije videla, to je mlada i lepa glumica, prijat-

Džejn Pauel,

nog glasa i simpatične poja\e, a Debi Rejnolds u ovom filmu igra devojčicu, i već tu dolazi do izraza njena naklonost za komične uloge i buduća protagonistkinja filша »Ona je znala šta hoće*. S njima igra i Rikardo Montalban, holivudski »latinski Ijubavnik«. u ulozi romanti-

čnog mladića sa Kube. Od starijih ovu ekipu upotpunjava Lujis Kalhern u ulozi oca dveju mladih devojaka. Donosimo jednu scenu iz filma »Dve nedelje Ijubavi«.* Na slici je Džejn Pauel, nova nada američkog revijskog filma.

nova nada američkog revis'kog film?