Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

148 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

цар Виљем.) ..Упутства су да ми (Немачка) не знамо какви су аустриски захтеви, да их сматрамо као чисту унутрашњу ствар Аустро-Угарске, и да не мо– жемо да се мешамо у то. (Тачно! али Греју треба казати озбиљно и јасно да осети да се ја не шалим. Греј греши што Србију изједначава с Аустријом и другим великим силама. То је нечувено! Србија је банда разбојника које треба похапсити за злочинства. Нећу се мешати ниушта. Цар је једини позван да оцени положај. Надао сам се оваквој депеши, не чудим јој се. Тако сви Британци мисле; шо је њихов учтив начин заповедања, који треба одбити. = Виљем 1. К.)

Балплац се, уочи самога дана предаје ноте, обраћа Немачкој да му помогне да се објава рата: Србији изведе по прописима међународнога права. По хашким конвенцијама треба објаву рата извршити после завршене мобилизације, и уочи самога почетка војничких операција. Како је барон Гизл добио наредбу да напусти са свим особљем посланства Београд, то не би имао ко да преда на сигуран и уљудан начин објаву рата. „Поштом није сигурно, па би се могао, са српске стране, редовни: пријем објаве рата оспоравати, а да се предаје преко нарочитога чиновника, ито би било незгодно: Срби би могли да га не пусте преко границе; а парламентари се не шаљу, на основу међународнога права, пре рата“. Балплац овде пази до ситница да очува форму, коју је потпуно игнорисао. кад је спремао предају ултиматума, онда је на минуте гледао да га не преда, пре него што је сигуран да се Поенкаре навезао на море.

Немачка влада није хтела примити на себе дужност да објаву рата предаје барон Гризингер, њен посланик у Београду, који је имао да се за време аустро-српскога рата брине о пословима и поданицима аустро-угарским у Србији. „Ми желимо да се рат Србији објави непосредно, а не преко нас. Наше гледиште мора бити да је спор између Ср-