Šumadinka

JV? 9.

185©.

ШУМАДИНКА

ЛИСТЂ 3 А

жтљтттвжшшш 9 ш

Учредник -Б и издавателв Лмботпрт, Н. НснадоппКљ.

Излази свакогЂ Четвртка. БеоградЋ 2. Марта.

Ц1зна е годншн. 8, поI год. d:, а на трн мес. 2 цв.

ПУТОВАНб ПО ПРАИЗКОМЂ ПРИМОРН), И ПО ОСТРОВУ РИГЕНУ. (Продужеше првог!» писма.) Мм изкорачимо већх. еданпЈт*. изљ те меане, у кон) смо са оноликомђ надеждама ушли. Mw на врата, а сунце иза брега изађе и сретне наст> своимђ веселимт> зрацмма. Нико неможе при излазку сунца тако чуствовати , као путникЋ, нико се неможе тако весело осменути и обрадовати излазку сунца, као путникт>. Сунце е обштмн вођа свакогг> путника. По сунцу управлн путникт> свое путован!>, гледећи на сунце онљ брже или лакше корача, путникљ са сунцемљ за едно путув и другуе, врт> и само сунце , шта е друго •— него вћчнми путникЂ, али путникЂ беЗЂ ноћи, путникЂ безЂ одмора, •—човекЂ путуе и ет^ири «ffe, - али оно остае, и преко нћговогЂ гробг* милшнђ милшпа година путоваће , оно осуђенб*.да еднммЂ истглмђ путемЂ в1.чно иде. И п5ммЗии c^Mtf шта бм бмо човекЂ, да е на овои землви бевсмртанЂ; поредЂ cBiro блага и уживанл , кон му е Б огђ cTBopio, да нема смрти, онђ бм бмо наивећи мученикЂ што се може поммслити, еве радости и забаве у животу, бмле бм му прометеиске муке. А пошто бм еданЂ ЕнглезЂ стушо у онаи животђ, гди онђ мора непрестано живити ! —• Ништа Hie само себи, и природнммЂ законБша тако противно , као та два поHATifl : etunocTb и животЂ. — Вћчна и непрестана промена, то е животђ овогђ нашегЂ света. Имали пакЂ оваи светЂ какву велику скривену цћлБ, то н незнамЂ , нити о томђ оћу да ммслимђ , али, да л' поединми лгоди таково што имаго? то треба да свакш самЂ промБ1сли па ће видити. СвакЈи човекЂ, кадЂ дорасте до ммшленн, поставлн и опредћлгое самЂ цћлБ свомђ животу , но готово све су те цћли приковане за матерјилнми нћго†животђ , ков су основане на нћговммЂ желама, и кое га желћ у толико чине блаженБ1МЂ на овомђ свету, што га непрестано забавлнго до н1.говогђ гроба. О нђ већЂ издише, а 5 оштђ еднако мб 1 сли на

свое желћ, на богатство, славу, ордене, трговину, конте, дугове, вештину и хилнде другш желд. Жела то е нашЂ животђ, или ако оћешЂ другч^е: животђ то е желл. ТекЂ што човекЂ едну желго испуни , онда му се друга желн роди, и непрестано МБ1слећи: јоштђ да ми е то и то — и очи заклопи. Желн? — то е една лажа, Што човека увекЂ води ; И кон му илндама, ДругЈи већи жели плоди. А лђ н немамЂ — немамЂ желћ ! НемамЂ цћли, немамЂ пута: КадЂ знзмђ да самБ брежчићЂ землћ, КадЂ знамЂ да самБ рака пуста. Хеи • — садЂ да ти нешто кажемЂ, што ће те зачудити. — Нигди у целомЂ овомђ момђ писму ни самБ нашао ни едну врсту, при KoioK бм те могао опоменути да се развеселишЂ, него овде садЂ при свршетку тога разммшлаванн о животу и желБи. Ту • — молимђ те насмеисе онако сладко, као што самБ се н смено, кадЂ самБ те тужне ммсли писао. Па кадЂ се смтђ насмеешЂ, онда отвори опетЂ хеглову енцмклопедно философ^в, па тражи у кнбиги оно, што у себм неможешЂ да нађешЂ. Но аидемо далћ ! —• Далеко е шштђ ГраиФсвалдЂ, и ако се при свакои меани, и при свакомЂ излазку сунца толико задржимо , онда цео мои животђ проћи ће у самомЂ писанго, а тб1 знашЂ да н држимЂ да свакји животђ има онолико цћли колико желн. — Киша е бмла стала, прашине Hie' бмло, и лепа ладовина за путованћ. Мм смо ишли преко нБива, а облацм преко неба, (ои додо додоле!) и СЈнце мало по мало дизало се, и гренло намЂ е у леђа. Мм смо путугоћи разговарали се о нашемЂ преноћишту. Н самБ приповедао Шлами, како самБ санао да летимЂ, и кадЂ самБ се пробудш гди самБ 6bio. —• На кое ми е онђ читаво по сата врло мудро roeopio: „видишђ мои србино!" рекне ми онђ , „тако млоги лгоди, а особито велики лгоди никадЂ се изђ таквогЂ сна небуде , него увћкЂ и на нви саннго да лете, и да се узвишуго, а кадЂ бм се пробудили, видили бм да Hie ништа друго цео