Šumadinka

-oO'.-З АО > 53y-ž i\sv

дена прска одб воде и клобуцв; по неколико Фатш скачу увисину, оно таласанћ воде плмска npeiio обала на све стране, она пена окреће се, држи се и спушта се око вртлога — она страовита хука и шуштанћ савт> наоколо просторљ испуннва •— ситне каплћ кое одђ силе милјонима у воздухт. лете, чине се као прашина, и грелнћ сунца стварало е одђ нђи дуге сваконке Фарбе — за очн лепшегЂ предмета, Hie могао ни еданЂ а10лерЂ изммслити. Седили смо дјго и гледали — полазили смо, и опетЂ смосе враћали да Јоштђ гледамо. — Мм смо се -изЂ подђ тогђ водопада превезли на чамцу на другу страну, одкле смо с.а висине шштђ болћ видили. Одозго Раина тече нстина брзо, али равно, и широка е онде гди пада на 300. стопа, а бистра е као стакло. Три велика камена има што стрше изђ воде поредЂ кои вода на ниже окомце у самои пени готово пада. Возити се нз чамцу изђ подђ тога водопада доста е опасно, ербо чамацЂ врло се нко лшла. — Нигди леишегЂ места неможе човекљ за купанћ иаћи него овде, гди Раина пада, при купанга чини се човеку, кадЂ своимђ прсима велике таласе срета, да е v' каквомЂ велнкомЂ мору кадЂ е бурн. Одоздо е самЂ лепЂ песакЂ, и одма изподђ водопада округло е место и изгледа као мало езеро. — Сђ 6 огомђ остаи, данаст. iouiTij поћићемо одавде, и половину овога писма, написао самБ ти у романтичномЂ и лепомЂ дворцу ЛауФену,кои е према РаннскомЂ водопаду, шухлтанћ, прска и лупа воде смећали су моимђ ммслима, пишући ово писмо? колико самв годђ пута хтео перо умочити, CBauifi самв путЂ погледао крозЂ отворене прозоре, на ово страшно преламанћ воде. (Продужен1> сл^дув.)

МНРТИЛЂ и ДАФНЕ (Иднла изт> Геснера.) Што тако рано, сестро моа? ]*оштђ Hie сунце иза брда изашло; текЂ е ласта нћну иесму почела, и рано пето готро поздравт, а ти си већЂ по роси изашла. Какво торжество тм данасЂ преправлашЂ, што тако рано твого котарицу сђ цвећемЂ пунишЂ? Дафне. Здра†буди лгобезни брате! одђ кудљ на влажномЂ готру? шта чинишђ ти у мирно свитанћ? Л самх. овде тражила лгобичице, лепе сасе и руже, и оћу садЂ, докђ нашЂ отацЂ и мати спаваго, да имђ постелћ нЂине сђ цвећемЂ окитимђ, и онда ће се уумиллтомЂ мирису пробудити, и радовати се, кадЂ се виде цвећемЂ окићени. Миртил*. О тм лгобезна сестро; п мои животђ не лгобимЂ тако као тебе, алЂ тм знашЂ сестро, гоче у сумракЂ кадЂ е нашЂ отацЂ гледао на нашЂ брежулнкЂ, гди онђ често почива; и roeopio е, пр1нтно би бмло кадЂ бм мм тамо еданЂ ладникЂ имали, кои бм насЂ подђ сенку свого прим1о — и самљ то чуо и учинјо самв се као да нисамЂ; али уготру рано нре готренћгЂ сунца отишаосамг, тамо. направго самв ладникЂ, и везао самЂ око нћга прев1нгоћу се лћсковину, о моа сестро, погледаи, посао е свршенЂ. Немои одкрити, докле онђ самЂ иевиди; таи данЂ некЂ нзмђ буде пунЂ радости. Дафне. О мои брате! како ће се онђ npiflTHO зачудити, иадЂ ладникЂ изђ далека угледа! садЂ идемЂ тамо, полагано ћу доћи до нбиногђ кревета, и обасућу ш цвећемЂ. МиртилЂ. Кадтд се они у прЈнтномЂ мирису пробуде, погледаће се сђ прЈитнимЂ осмеиванћмЂ и рећиће то е ДаФна учинила. Она е наиболћ дете? она се бринула за нашу радостБ пре нашегЂ устанка. Дафне. Ено брате, онђ сђ прозора већ-Б ладникЂ види: како варамЂ ли се д? рећиће онђ; еданЂ ладникЂ стои тамо на брежулвку! за цело то е мои синђ напраBio. Да е благословенЂ.' нћга не задржава тишина ноћна: бринути се за радостЂ наше старости, и онда брате? и онда намЂ е цео данЂ пунЂ сладости. Ко у готро што добро започне ту све болћ за рукомЂ иде, и са свакимЂ сатомЂ расте му радоств. К. Србкинд.

М И Р 0 ђ i л. (Речникт. за и[иаотт>.) Благо у Далмацш зову све свое иманћ; у златнои гори зову благомЂ, стоку. У сдномђ нраго славенскомЂ гако зову челндЂ у кући. Кодђ насЂ по већои части, благо и новци едно значе. И отудЂ Mbi прави родолгобцм кажемо и Фалимо се свагда: да идемо за народнБЈМЂ благомЂ. Бракљ е загонетка, noiofi кадЂ одузмешЂ прво писме, постане судбина човеч!н — кадЂ безЂ истогђ првогЂ писмена, натрашке прочигашЂ, наћићешБ животђ брачнми у обадва сммсла речи. А кадЂ и прво и друго писме изоставишЂ, и последн ћ писме умекшамЂ у хћр -Б, онда то ти е брачна песма до смрти. Кудала по граматики може бмти и женскогЂ и мушкогђ рода — и тако исто и само значенћ речи — но ипакЂ лгоди веће право имаго иа ту речБ него жене. СваК1и мудрацЂ велика е будала, ако ммсли да е мударЂ; а јоштђ већа е будала ако ммсли да е будала. Будала е за себе мударв ако ммсли да Hie будала. Будала има доста на свету, коима до смрги сви учени каа;у да су мудриБогатЂ будала, и сирол^а мударБ, предЂ ученмма едне су важности. Млоги ће ово читати и мислиће оно о другоме, што ће онаи другш ммслити о нћму. У старомЂ среднћмЂ веку, при кралћвима, и у обште при свмма владетелЂима, бмо е свагда iio еданЂ придворнми будала ( хофнарЂ), кои е обично шалу и смеи заметао, и нћму единомђ бмло е свагда слободно свашта говорити , шта вм. ше, слободно му е бмло и истину казаги. И кадЂ какву истину каже, онда е наивећи смеи обично причиннво, ерЂ е тммђ доказао, да е будала. Свакш виадателБ у оно време водго е уза се свуда, свогђ придворногЂ будалу. И то 3Banie и место бмло е постоано и плаћало се изђ народнћ касе. А нигди у исторш старогЂ ни новогђ вћка, нисмо нашли, да е бмло у каквои држави при каквомЂ владателго или републики, какво место кое бм се зиало; место придворногЂ мудраца. И тако у оно време, какављ поштенЂ мудрацЂ, ако е желго, својои землви учинити какво добро, онђ e морао наипре претворити се у будалу, само сђ тимђ да ^o6ie нриступЂ кодђ свогђ будалолгобивогђ владатели. И дзнђ данасЂ при млогимђ мзнбимђ гер_ манскимЂ владателЂима постои то зваше придворне будадале (хоФиара), а тако исго и кодђ млогш другш, само су имена променћна, и зову се лепммЂ честнммЂ и важнммЂ именБ1ма. Исто тако; и наши кралћви и владателБИ, у старо доба, имали су придворне будале, кое су звали чаушима, и кои су свогомђ шаломЋ и досетлБивошћу, по средствомЂ владателн управлали по кадЂ кадЂ целомЂ зе—