Šumadinka

) Београду 22. Марта 1855.

ЛИСТЂ ЗА

КНБИЖЕВНОСТБ, ЗАБАБУ И НОВОСТИ. Учредникљ и издавагелБ Лгобомирљ IJ. НенадовиКт..

ТЕЧ.

IV.

Ован листђ излази вторннконЂ и петкомЂ, ц £на mv « за три м -ћсеца 4 цванцика.

.№ 25

Б Е Л А Р У Ж А. (продужено.) „Сматраите као да мене браните" викне Роберг-ћ за одлазећимЋ адвокатомЂ. Затимт. се врати сђ весеиимЂ лицемЂ v собу. „Мати." рекне, на кака†бм се болши наминђ опасногЂ Франца ослободити могли. Човеку, кои е за заведеше сумасшедши способанЂ, ко ће више веровати, КадЂ бм пакЂ бмо осуђенЂ, свакЂ бм га сажалћвао, а на нас -ђ бм подозревали сви. А што ћу н предЂ судомЂ сведочити то ће свакш држати за знакЂ прјнтелвства а не за користолгоб!е. ПоредЂ нћговогЂ бранители н ћу за nliга а не проти†нћга бмти.' ; ,,fl желимЂ адвокату срећу!" рекне смешећи се удовица- РобертЂ одведе матерћ свого у трапезарјго гдћ in е блена већЂ очекивала. У веселомЂ разговору, у комђ е и прекрасна другарица участвовала, провели су ово трое чита†сатЂ за асталомЂ. Истогђ вечера саобшти мати Роберту, да се блена рћшила за свагда у нбинои породици остати. „Л1ати," рече РобертЂ сђ ватренимЂ погледомЂ, „тм ми даешЂ блену, а н ћу теби дати зато — проклету ону таину могђ отца." ,,Добро Роберте, треба да одржишЂ речв ! ' „КадЂ ћемо прстенЂ; и то квно, држати ?" „Оногђ истогђ дана, кадЂ се и опаснми онаи наслћдникђ у заведен1е лудм уведе." Обадвое пруже едно другомЂ руке, да бм тимђ осна. жили сагозЂ, кои е користолгобЈе и лгобовБ заклгочила.

VI. Иосле месецЂ дана, у деветЂ сати уготру, стану в. дна прекрасна кола предЂ кућомЂ госпое СимонићЂ. Три иерсоне попну се у иста: адвокатЂ Петри , блена и Ро. бертЂ СимонићЂ. Старни ђорђе затвори за нБима вратан ца на истб1Мђ колима, затимЂ се вратиузЂ степене, мрмлнгоћи v себи.

онои жентурини мое мн'ћн1е казати , па оваи домђ проклетства. иавћкЂ оставити. Великш боже, колике е несреће досадЂ проклетБш МамонЂ починјо ! " Сђ погнутомЂ главомЂ ишао е старацЂ преко широкогђ ходника . и ту на патосу види неку малу светлу стварБ, онђ се сагне и подигне е : „Бела ружа! кого влена обичествуе увекЂ носити! " рекне онђ тихо. „Н ћу е сачувати. и невести господина Роберта дати е, коа го е зацело нерадо изгубила. КадЂ 6fai само знао, какву ролу та женска овде игра. Докђ данго наивећу скромностБ показуе, вечеромЂ излази потаино изђ куће и враћа се текЂ у неко доба ноћи. fl нећу да будемЂ издаица, ал' ипакЂ ће све на светлостБ изићи." Сћдми оваи служителБ уђе у свого собицу. ПредЂ едномЂ величественомЂ кућомЂ зауставе се кола она, кон су брзо крозЂ улице , снегомЂ покривене возила. АдвокатЂ поведе свое прапоце узЂ едне широке камените степене, затимЂ преко едногЂ ходника уведе ifi у врућу собу, гди ш еданЂ судеиск!и служителБ дочека. блена, одђ стра дркћући, клоне на едну столицу. „Охрабрите се," опоминаше го адвокатЂ; „вм сте на путу да добро, богоугодно дћло учините. Н ништа више одђ васЂ незахтћвамЂ, већЂ да обистините оно , што ћу а о станго дбтуженогЂ говорити, у комђ е онђ онда 6wo, кадЂ су га затворили. Помислите да се смрти и живота тиче ! " блена се са велккимЂ усилнванћмЂ опетЂ охрабри. „Опростите." обрне се она, смешећи се горко, кђ Роберту, „мене е тако стра, као да самБ н сама обтужена, и да пресуду очекуемЂ." РобертЂ го е тћиио. и обећа се непрестано поредЂ нћ бмти. „Веруите ми влена," шаптао е онђ, ,,b&i чините мојои матери велику услугу! " И дркћући привуче онђ нћну руку кђ устнама своИМЂ. „ Г осподннђ СимонићЂ. н небм 6bu?a рада. да се поредЂ васЂ укажемЂ, ерЂ се већЂ говори о наклоности,

„Ако невалалство овбх лгодјД изпадне за рукомЂ. он да нема ни на землБи ни на небу више правде ! Бб1ло 6 б1 кок> вм п Р еиа мени осећате."

сиротномЂ Францу болћ да наикраћимЂ путемЂ кђ свомђ от ЧУ оде. Н ћу дотле чекати, докђ се судбина тогђ не

срећногЂ младића нерћши — ал' онда ћу сребролгобивои рити дужанЂ буде.

„КадЂ бм бмло могуће, драга блено, да ФранцЂ Ос. бекЂ за свое избавленћ супруги свога рођака благода-