Šumadinka

у Београду 10. \1ан 1855.

ЛИСТЋ ЗА КНВИЖЕБНОСТБ, ЗАБАВУ И Н0В0СТИ. УчредникЂ и издавателБ Лгобомирљ II. Ненадовић -б.

ТЕЧ.

IV.

Оваи днстђ излазн вторникомЂ и петкозљ. Цена му e за три меседа 4 цванцнка.

.Д" 89.

НЕСРЕћНА. Т нхнмћ ветромљ таласа с.е У долини ливада, Сунце ст> небомт. опрашта се II за брдо запада: А девоика на нзвору Бело лице умива И у бистру ладну воду Топле сузе пролива. Ту кошута млада стои Па е мирно гледала И чекагоћ' да с' напои Девоику е п&1тала : „О девоико сунце сннно, Каква ти е нево.ш Те тб1 тако тужишт. таино У времена наиболн ? Ил' ти умре ко у роду Надт> киме си лебдила, Ил т' нелгоби онаи, когљ 6bi Тн лгобити желила Краи извора она ћути. Изворт, само жубори, ВетрићЂ тихо травома шушти, Итнца сђ гране говори: „Нго свакт. лгоби, она плаче, Проклета е одт> Бога Да нго лгобе, али оиа Да не.ноби никога." Несрећна е то лепота, Кого Богт, е проклео И наилепшу c .iacTb живота Изтз срца ioit узео !

ЗАПАЛА ПРЕРШ. У последна два брон овога листа не а ненаселћне пустинћ американске. e сћверна а друго к»жна. Овде е речв о зове П р е р i н. 1\1лого се коешта приповеда како се кон одђ ти грднм пустинн запали.

стинћ начини читаво море одх. ватре . па пали све што годђ дохвати; нити се онда зна стока ни зверљ а ни самљ човекЂ, нити имашЂ кудг. склонити се. О таквоме едномг. случаго пише еданЂ пјтникђ овако: Нисђ три путника нутовасмо ПрерЈомЂ. Три дана тражисмо чисте а скорашнћ воде, па текЂ трећ!и данЂ у вече нађемо еданЂ потокђ . Поседамо краи нћга, па онда налоагимо ватру да поплашимо курнке ако одкуда дођу. Па онда се замотамо свакЂ у свои покривачЂ, те легнемо спавати. КадЂ ноћу, а у еданпутЂ стану намЂ конби нешто лупатати. Н помислимђ да иду курнци, па наслонимЂ уво на землго да ift по ходу познамЂ ако иду. Но нигди курнка, него ветарЂ дува крозЂ коровЂ, те само коро†шушти. А кадЂ се конпи зато опетљ све нешто већма усплаире, па стан}' еднако лупати о землго, аа се и опетЂ дигнемБ. па обазревши се на све стране, угледамЂ далеко на сћверу каио се пустинн нешто ако црвени. ИетарЂ стане. У еданпутЂ зашушти нешто издалека, а то е увекЂ знакт, да иду или говеда или и друге какве животинћ а у чопорима. На то и конби наши стану кидати уларе да беже. „Устаите браћо !" повичемЂ онои двоици. „Брже устаите, па седлаите конћ да се избавимо живи ! Сва е пустара у пламену, па биволи изђ н1> ето иду управо на насЂ!" Обоица поскачу на ноге, па брже оседламо свзкђ свога конн, те на вратЂ на носђ окинемо преко пустаре. а конБма попустимо узде да насЂ носе куда iH годђ нагонђ вуче. У тои хитнби сети се само еданЂ понети свои покривачЂ. а двоица свое заборавимо. Бегасмо чита†сатЂ, кадЂ али у еданпутЂ затресе се иза насЂ земла а издалека зачу се некакво муканћ и урлеканћ. Као оно стрела пролеташе поредЂ насЂ и срне и елени и курлци и пантири и читава стада дивлби коза а за нБима и еданЂ великЈи биво а самЂ самцатЂ. Конби наши бегаше колико игда само могоше, а на. ма се одђ тешкогЂ страха опетЂ учиникао да се и непомичемо сђ места. бданЂ лепЂ а већв сустао еленЂ протрчи башЂ покраи насЂ , па онда одђ тешкога умора у еданпутЂ се спотакне, па ту и мртавт> остане. КадЂ мало погле. а текЂ и грдни биволи и дивлби конби и лготи е страшно кадЂ нгуари и медведи чопорима затутнћ иза наст> . али шшђ Онда се одђ пу- за едно четвртБ милћ далеко одђ насЂ. Конби подђ на-

описали смо грдИма ifi две: едно сћвернои, коа се