Šumadinka

зато се укланнмЂ. да вамљ досадант, н.;будеиЂ," И оде брзо наполћ. Хилдерих-b е гледао за кралКмЂ, когћ 43 'дновато поступанћ Hie могао cawb себи разтолковати: потомљ се приближи девоики, кон е iothtti непрестано замишл-liiio седила, узме r за руку и прогозори тихимг. но одћ лн>бови дрктећимЂ гласомв: „Опрости, драга девоико, кралћве су ти речн одкриле ствари, кого casn> л за свагда у дубини срца мога затворити намћравао ; но кадљ си већ-Б дознала, то бм бмло излкшно и далћ таити ; зато ти вћрно и исчрено кагкемт. , и те лјооимђ више него зкивотв мои." Очи су му на нћне усне управлКне бкле при ммђ рКчма, као да е са ticri.j мћнт, одговорт> изтргнути хт(,о. Девоика е ћутала непрестано замишлћна, затикљ га брзо руком-в одт. себе отури н илашлвиво рекне: .,3a име Boaiie остави ме ! иди ! остани ме саму ! l> Младми оваи воиникг. побледи одг> велике туге, кон му крозЂ срце «ао оштарт. еожђ пролети. „Д видимђ да ти е r.iofi погледЋ мрзакЂ, да ти муке твое умно ;кава. Удалићу се, и то на свагда, да тн у будуће вмше туге непроузрокуемЂ. ерв твон радост1> н твои покои преми ми е него срећа мон." Ово рекавши иође, но Аманда га тихо зовне. узме га за руку и проговори. „Tw си племените душе младићљ, кои е свакогЂ почнтанУн и лшбови достоннђ . Оћу да ти срце мое отворимх> и да те ув1 >римт>, да мое повћренК већ-fa притагкавашЂ. fi самв ти наклонћна врло, вмше него шго 6bi требало, з 6 огђ тебе сносимђ н ужасне муке; само на тебе мдслимђ , само тебе видимђ , па бмла будна ил' у сну. Често у сну, кадЂ ме лн >бов*> са непобћдимомт. силомђ к' теби привлачи . ступи образЂ могЂ y6ieHorB отца и брата међу насЂ двое и разкике, као злји демонЂ оне свезе, кое ме за тебе везку. Мисао, да и Tbi кђ онбјмђ разбоиницмма прикадлежишЂ, кои су мени моб наимал1е убили, угушуе онаи жарЂ , кои се у Moiofi унутрашнвости за тебе поджиже ; тн ми се онда укажешљ крвлго попрсканЂ, а гвое opy!Kie обоено крвлго могђ отца и брата: гнушанћ испуни онда оно меето гди е лгобо†бнла, н морамЂ се усилавати да се пробудимЂ, да тебе само онако далћ у сну негледамЂ. О, тм незнашЂ. шта л збопв тебе трпкмЂ!" Сђ озимђ речма клоне опетЂ изнемогла девоика на столицу, покривши грчевито рукама евое сузно лице. МладићЂ притисне ватренми еданв полгобацЂ на витице ићне и ћутао е, ерт> му се душа тугомЂ препуни. Напосл1>дку почне онђ сђ таквимЂ гласомЂ , ко i е заедно са срцемЂ у грудима н 1> говимђ гресао ее: „Аманда ! анђеле, Богинбо ! Тн страдашЂ , тм трпишЂ збоп> мене ! О иадЂ бм могао душе твои мклм покоиник? повратиги, кадЂ 6 bi могао мртве подизати , кадЂ бм сунце са нћгове стазе покренути могао , све бм за лгобозв твого учинЈо! О, кадЂ 6bi мон caipTt, нвима јкивотђ у станго бмла повратитн — како радо, како благкено л би умр'о — ерЂ бм на тан качинЂ мов смртв твое муке, твоН) тугу ублажила !"

„Л мрети, тм . мои Хилдериче ? " одговорн девоика плачући, и претисне младића са наиг.ећимЂ жаромЂ на груди свое. ,,0, не, тако свирћпЂ не бм тм бмо! Твои животђ мои е животђ , тм си мои светт>, мои санЂ , мол светлоетБ, мое сунце. О. ужасно е !" повиче она, „ужасно е лгобити и мрзити, почитовати и презиратч , желити и одбацити ! Душе могђ отца и брата проклииаће ме, неће поков у небу имати; ерЂ а лгобимЂ могђ непр!атела, лгобимЂ npim-елн т>иовн убица, — на ономђ свету узнемиравамЂ к разоранамЂ в hl > hobo благкенство, па ипакт>, нплкђ немогу другч!е чинити!" При томђ обвје свое нћжне беле руке младићу око врата. „Небуди неправична спрама мени и самои себм," одговори младићЂ тихо: „ЗарЂ е мол кривица , гчто су твои мили пали? некаплћ-ли сђ мое руке npni. нлннм убица ? Буди спокоина, тто е бмло, 6bi.>o !'• „О, та опи су ме врло лгобнли!" „Онн те нису могли онако лгобнти као што те в лго6 имђ !" одговори ХилдерихЂ ватрено , „са оваквимЂ жаромЂ и обоЈкаванћмЂ — пе заиста, онн те нису могли овако лгобити. Па зарв нге у стаиго мон горећа лгобовв, зарЂ nie у стаиго мои животђ, коп > сам& само теби посветјо, о гца и брата заменути ? Место одговора. по.иоби Аманда чело младићево. ,,Они воиницм нису толико ни криви, као што се теби чини," продужи младићв, „и а самБ многе, ко »г су сђ оружаномћ руаомЂ на еупротЂ ма стали, y6io." Лкце 6 девоике ове бмло жалостно. „ Сздђ вндимђ како ме лгобишЂ !" рекпе она. „Онаи кои непрестано о бого и убиству гокори, и кои може безв милосрдја уб!нти, Hie у станго ватрену лгобов!> девонке ни мало осећати. " .,Тм сматрашЂ ствари како сама иислишђ , а не како ift увиђашЂ. ХрабростЂ е мугка прва добродћтелв, мачЂ и штитђ нћгово наивеће добро, а наивећа орећа жеке естЂ, храбростг, мужа награђивати. У монмђ отечественииЂ предћлима, тамо преко Урала, онаи е мугкт> гкени наимилји. кои ioH наивише непрЈнтелЂСки глава за уздарћ доносе." Сђ г.розомЂ, покрге нћжна ова девоика свое лице рукама. „О Боже ! међ каквимЂ си тм народомЂ одрастао Хилдернче! О. то ме тм наравно немогкешЂ лгобити ! " „Не мучн ме таквимЂ рћчма Амандо! говори, каквО свћдочанство захт ]>вашЋ одђ чене, да се увћринљ како те неописано лгобимт,?" „Тн бм "in заиста могао твого лгобовв освћдочити, кадђ би само хтћо!" „КадЂ бм еамо хтћо ? О како тако чудновато и питати могкешЂ, мила моа ?" „встћ, ai;o д .е лго5ишђ ! —-Слугпаи !'" почне девоика, погледавши озоилђно у младогЂ овогђ вонника. ,'Га >1чао г ђ срце и чувства . н непринадлегкин1Ђ онммђ дивлђпмђ "з«:рварима, онимђ евирћпимЂ убацама, кои ни са;;;глеи!>, ни iv.n.>ocp^ie непозкаго. Докие годђ дакле онимђ четама тфииадлежпшЂ, немогу те никако онако лгобити,