Šumadinka

У Бђограду 10. Фе б р у а р а. 1 8 5 6.

ШУМАДИНКД

.1 И С T"'Ji 3 А

УчредникЂ н издапате.и. Лшбомпрљ гз. НснадовкКЋ.

■у Ован јпстђ излази на табаку Вторннкомт. и Петкоит.. Цћна м_у е за три мћсеца „ /а j« " 5, а за 'no.ia гоДвие 10. цванц. За or.iace плаћа се одт. врс.те 5, краиц. за трипутЂ. ejr=

р Ј s 0 ii и с Ћ hpotjs тежшшттшж, Mw смо гонили Турие до Чачка (прича далћ мов отацг.) наша е воиска бмла изт. саме Ва.гћвске нахие. Кодх. Чачка Турци насх. добро дочекаго и yđiro намг. 27 добрм момака. но мм опетЂ и Чачане и Валћвце (Турке) разтерамо и савг. Чачакт. попалимо; по тоиг. вратимо се у Валћво. Оно кућа глто ние бмло изгорело Срби разкопаго. пенџере и врата н све што с* 1 могло одвоити поодносигпе, и кадг. плачке неста готово сви своимђ кућама одоше, а сг. нама мало остаде У то време бмло е у Валћву 24 џамје, и говоре да е бн.то преко 3000 кућа турски' а 200 христјннски. Мм дотерамо изг. села четнике, али како се набираго ексера изг. пожара. они онда оду опетг. кући. Говоримг>а непрестано Мигошку: „ Пиши нека ћесарг. шалћ што пре свого воиску, пакг> ћемо лакше и наше воинике у екупу држати." А онг> ми све одг. дана на данг, одговара: пиеао самБ, писаћу" или „Воиска ће скоро прећи и т. д." Истина поредг. границе одђ Земуна до Митровице врло е млого спремне воиске лежало: али то е све бадава , нема е на овои страни. У то време чуе се да ће ћесарт. Јосифђ доћи у Сремљ У манастирх, Фенекг. да види где се проФунта пече. На скоро после тога, поручи мени изг. Болћваца нек!и Ареа Андреевићг. мои старћш познаникг., ( онђ е роћенг. у Валћву па y6io Турчина и утекао у Сремг.) да одемБ да видимг. цара. Кадг, н каагемЂ Мигошку да оћу да идемЂ Да видимђ цара, небеше му мило, него ми рече: „Остани: , „ . тм у Bavt, RV t ,, " |уђемЂ кђ цару, а тако и учинимЂ. Кодђ nl.ra стано е j j j«.i г,ву, а а Tiy ићи у ФенекЂ." „Немои господинеј ,, ,. , . -^о,, .. •> ■> |ТоЈмачЂ. Пмта ме: „Есте ли вм Алекса кнезЂ валћвскш:

наетирскон порти. И п се зачудимЂ (прича ми мои отацЂ) кадг 5 ме Арса запита : „Видиш-ли Алекса цара?" „Како ћ}' га видити кадЂ га ту нема" одговоримЂ му н и почнемЂ гледати по свои порти и по свима доксатима не6м ли где цара могао наћи. „Оно е" вели Арса •— „царЂ 1 осифђ ! што стои кодђ оногЂ коч1аша што маже инtobii , и штапићемЂ показуе куда коч ! лшђ треба да намаше." — „Шта Apco да одг^ Бога нађешЂ!" повичемЂ а зачуђенЂ — „ЗарЂ су у взсђ такви цареви ? А камо siy великш ћуракЂ. и великји каукЂ на глави, ако не већ|и а оно барЂ као у нашегЂ везира у Београду." СадЂ pv'"' мои булгобаша Никола АрсешевићЂ изђ Вукићевице кои бешв са мномђ дошао: „А нутог' кнеже, Богћ и душа, каке су му ноге танке, неима ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а мм се уздамо да и насљ ођене, а и онђ оосђ иде." Насмен се Арса и каже: „Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци — и проче !" Мм смо одатле гледали цара догодђ ше у собу отишао. Доцнје дође еданЂ официрђ кђ нама, и запита: „Ко е ту кнезЂ Алекса ?" и Арса му одговори : „Ово е," и пружи руку на мене. „Хаиде" вели „зове те царЂ!" КаДЂ рече: зове те царЂ, прођоше ме мрави одг. пете до перчина. Иаде ми на умЂ juto су ми Турци приповедали: да се царЂ неможе видити, и кои ra годђ види, мо ра му одђ стра долбнн устна препући. Но одма iiomhслимђ : н видо цара у авлш и устна ми непрепуче, а и Hie страшнји ни одђ вдногђ београдскогЂ везира. Хаиде, па што Богђ да. Каза ми Apca, да невалн у скутЂ лео 6 ити као везира, но само се гологлавЋ поклонити. Кадг.

Мигошко" рекнемЂ му д „него да н идемЂ да видимђ ца ра, ерч, то ми е наивећа Д1о." Н му нисамБ казао, да е мени Арса поручш да идемЂ. Мигошко неск;еде никако самЂ да остане, и кадЂ виДи да самБ а навалјо да идемЂ, пође и онђ, изговараго-

ћи

се да има важнм послова тамо.

Одемо у манастирЂ ФенеКЂ, и а се као СЂ са АрсомЂ АндреевићемЂ. сђ коимђ c0,u ' доксатЂ братомЂ. Сутра данЂ одемЂ са АрсомЂ на одакле смо

н му кажемЂ : да есамЂ. — Па шта сте тамо радили; и како сђ Турцмма стоите?" — Н кажемЂ да смо све добро радили да смо Турке све отерали изђ Палежа и Уба, и да смо Валћво и ЧачакЂ попалили. — „АковасЂ на то све наговори и подиже ?" упмта царт> преко толмача. „Гссподинђ Мигошко!" одговоримЂ л. — „Кои е то г. Мигопјко ?" fl кажемЋ да е онђ прешао и подигао насЂ у име царево, и да е сада и онг 3 овде. Ца р ђ спусти обрве на очи, и пошто мало поћути рече нешто немачки едномЂ гледали врло млого свакоаки' оФицира у мо -ЈоФициру, кои одма одтрча на пол I, • Царг> се разговарао