Šumadinka

УБ иограду 26. 10 н i а. 1 8 5 6.

ШУПДДННКД

.111« I I. ЗА

жшштжшшттшш џ ммв? ш тшшшши УмредникЂ и издавателв ЛтбпмирЂ 2S. Hrnu.viniilii..

ТЕЧ. V.

Ован дистг излази у ВторникЂ и Четвртакт. иа по табана , а у Суботу на табаку. 11,'hna му е за трн мћс. 5, а за no.ia године io. цванц. За or.iace плаћа се одт. врсте 5 краиц. за трилут' Б

. Л* 56.

Ц Р Н bl i П Р О С I Л К Ђ. (Продужено) XI. „Но oiieTfa мои сивђ мора ово иманћ добмти," дода Маркиза тихимђ гласомљ и као да сама себи говори, „онђ мора добмти ! Господине одт> Каралг" продужи она сђ муклимЂ осмеиком -b „говори се, да bw знате мачемт. владати као Св. I) о р ђ е . ванљ едноплеменикЂ." „Н самв се петнаестЂ година упражнавао у боренго" одговори мулатт. покосито. „Тимт. болћ! — И то говоре , да се нико неуме тако пиштолћмг. послужити као Bbl." „Н удвонвамг. тане на тридесетг. кораклнЈи, милостива rocnoio." „То мора врло лепо 6 sith ! — Шта зовете вн тане удвоивати, господине одђ Карал t?" Маркиза даваше свомт. гласу све еднако већма улагугоћш се тонт.. „То незначи ништа друго" настави мулатЂ, „но другимђ танетомЂ ударити у ону рупу , кого е прво тане пробу шило. „То е за чудо!" рекна Маркиза уставши тихо. „Тако господине одђ КаралЂ, кадЂ сте у згоднои прилики, ви морате врло страшанЂ човекЂ бмти." МулатЋ се замисли за еданЂ тренутакЂ. Онђ бацм погледЂ на Маркизу пунЂ подозрена и мрзости. Али на брзо, као докђ тренешЂ, ступи на место овогђ погледа обичнши изразЂ ласкателне послушности. „Вш оћете, да каквогЂ човека убЈемЂ ?" проговори онђ. Маркиза се при овомђ упреко ударившемЂ пмтанго °рене, али на место да се з 6 огђ тога налготи, увати руК У мулатову. „КадЂ бм то учинили", прошапће она , „за свагда бм васЂ ослободила." „Шта кадЂ бм учин10?" упмта каралђ, учинивши с е као да Hie разумео.

„АлФреДЂ мора бмти супругЂ блене одђ Р е мбри'*, рече маркиза нестрпелвиво — онаи намЂ човекљ стои на путу." „Заиста", придода ладнокрвно мулатЂ. Госпол одђ Рембри лупи свошмђ маломЂ ногомђ дко у патосЂ. ,,Вм знате владати мачемЂ и пиштолћмЂ," продужн она. „Двобои. — — " „РазумемЂ", рече КаралЂ.

„Дакле!" ..Али а cant трашлив'

иллгрипа roonoio.

кадЂ се нисамБ 6io." „Бедна робска душо!" мумлаше маркиза презрително. КаралЂ нехтеде ни чути ову увреду, и дода недошавши нимало у ватру : „Може се човекЂ убити, а да се не туче на двобого- Шта намЂ е до средства, само кадЂ е послћдакљ еданЂ истми ?" Госпон одђ Рембри обори главу и чинлше се да е нерћшителна. За време тога бацш е мулатЂ крадомљ свирћпши погледЂ на нго. Да е могла она оваи погледљ видити, то небБ1 она бмла нерешителна, него бм се боала одђ какве преваре. „Онђ е врло младЂ", рекне ова наипосле. „КадЂ бм се могао на кои другји начинЂ удалити ! " „То бм бмло шштђ болћ. милостива rocnoio." Ледена ладнокрвностБ мулата у таквомБ тренутку бмнше тако необична, да га госпон одђ Рембри поче гледати немирно. Но Кара лЂ е имао времена, да се мало прибере ; она ништа друго Hie спазила , него страхопочитателну, сносећу подчинћностБ. „Дакле", рече оиа. помакнувши се на cboioh софи, да бм ioK се нћнЂ повереникЂ болБма приближити могао: „шта да чинимо?" „бсте л' се на што решили , милостива rocnoio ?"

„бсамБ, — доиста , — решиласе."

Љ*: ' Gli