Šumadinka
\
У Б ђограду 14. Ш л i н. 1 8 5 6.
ШЖШАДИНКА, .1II С Т Ђ 3 А жш$>жжжви©ш» џ шт&шг ш У^чредникЂ и издавате.њ Л и >6!>1 шј»ћ si . ИеиадовиКљ. ТЕЧ V ^ ва " л,и ' тћ взлази у Вторниктћ и ЧсгвртакЋ на по табака , а у Суботу на табаку. Н/ћна му е ^ /а „ за трп srbc. 5, а за no.ia године io. цванц. За or.iace n.iaha се одт. врсте s краиц. за трипутт.. шЈ *= "
РЛКОИШ В! IIPOTK Iffl4Tie НКШДОПНћЛ. (Продужено) Свд 'б, око посиеднви дана Марта дође нама одт> ђенера.иЈошанде Варадинске одговорг>, на она мон писмакон самћ изљ Забреиш nncđf) и mo.iio за помоћв. Садт> ненамтимт. сво писмо како гиаси, но толико тпамтјо самв, дађ енера.шоманда по вмшои заиовћсти авла намт>. да e Аустрисиш дворћ с^ ОтоманскимЂ дворомв у наивећемг> пр1нтеићству, и да онт> нама никанве помоћи ни
и да се договорнмо, да се небм усуд1о когодђ предати и да еданЂ планi> ииаио, по комт> ћемо воевати, ^међу тииђ послао е бмо Црнми ђорђе Павла Поповића изђ Вранића , да види шта мм горе радимо , и 6i «Mo ли доиста Шабацт> и одкудг> нам-b топх>.) Дођемт> у ОратацЂ крагуе.вачгаи. На брду сретнемт> Кнеза Симу Марковића и Teo^ocifl Кнеза изт> Орашца, разпмтамо се и они ме ио отцу познаду, сашимо и поседамо у по.ио. Питагоме шта мм горе чинимо? Л каигемн да мм Шабацт> 6ieмо и да већ l > и топ ћ имамо и кагкемт> имт>, да самћ а поИјЈао^Црноме ђорђу да се договоримо, да едант> планЂ
у чему учинити немозке, но да ће толико учинити Јузмбмо, ербо ое велимЂ онђ туче сђ Х *урцима тамо, а M£>i и насЂ и турске да1е позвати да насЂ иомире. И башЂ све ми се hsjhh , да е то писмо датирато 20. Марта, валБда е по римскомт,.
fl узмемЂ оно писмо, зовнемЂ могђ стрица Дкова Митра Миличанца трговца, Кок» изђ Свилеуве, и шште нби двоицу, прочитамЂ имђ оно писмо, закунемЂЈи да никомђ некажу, да нама нешацЂ неће помоћи, а да све говоримо ето Немца , ето топова, да се народЂ небм поплахшо. Међу тимђ чуемо, да е владика Леонтје дола3io Цр номе ђорђу, и по заповести дашскои давао му сто кеса новаца, и да све што има н К гојво пренесу му у Нћма чку, да се само умири., а и помало гласало <tce, да се Црнми ђорђе већЂ ywnpio Мм се поплашимо одђ тога да небуде истина, сад *. к*дђ мм већЂ ШабацЂ топомђ 6iemo. Као ђенералкоманда, тако намЂ e и Митрополитђ СтратимировићЂ писао, и свима, а особито мени самомЂ саветуе и каиге, да мм у свомђ предпр1нп'го свагда држимо да сио мм турски поданицм бмли, и даћемо по свршетку овога дћла опетЂ турски поданицм бмти, зато колико болћ можемо, да свое лшде чувамо, да безЂ нужде небмва крвопролитја, и да се чувамо да небезчестимо турске џам1е. ареме, турске гробове, и еднимђ словомђ што годе Турцм почитуго за светинго и им да почитуемо, да небм и добре Турке и самога Султана налнтми, и на гнћвЂ раздражили. Како а та писма примимЂ, узмемЂ 18. момака и пођемЂ да нађемЂ Црнога ђорђа, да му писма прочитамЂ
горе а ништа се недоговарамо , а ево и писма коа морамЂ да му прочитамЂ и на нби одговор7> да пошлћмо. И нвима прочитамЂ писма. Вели кнеЗЂ Теодос!е: „Попо, како си тм писао наипре, а тм пиши опетЂ и одговори на то писмо, а Црнми ђорђе незна писати, а нема ни писара, онђ само зна турке тући, но се тм врати." Н кажемЂ да а морамЂ те морамЂ ЦрногЂ ђорђа наћи. Али вели кнеЗЂ Сима ■*- „Тм незнашЂ путова, пакЂ можешЂ у Турке упасти, а тамо кудЂ Tti идешЂ има Турака." КадЂ они виде, да ме немогу никако да врате, рекну ми те уклонимЂ све мое момке на страну а тако и они учине, па онда искрено ми кажу: „Мм смо" веле „прекгоче ударили на Нгодину а нисмо знали да е Кучук-Алјн сђ КрџалЈама дошао, и ту насЂ Турцм pa36iro, и Агодину оставимо, и отишао е Црнми ђорђе по ономђ краго искупллти воиску а мм сздђ идемо у врбовку, пакЂ ћемо опетЂ до кои данЂ ићи ђорђу. Тиме они мене поплаше, uito незнаду гди е Црнми ђорђе. Вратимо се заедпо кодђ збега у Клћштевицм и ту ноћимо. Н те ноћи препишемЂ она писма и дамЂ nonie, да они Црно .МЂ ђорђу даду, и тако н опетв дођемЂ у ШабацЂ. Оваи Кучук-Ал1а, четвртми д aia, како е вид1о да се са Србима умирити немогу, узме многе новце, проведе га некш кнеЗЂ МаксимЂ изђ Губереваца прекимЂ путемЂ до у Врбицу, гди е бмо Црнми ђорђе и КатићЂ Лнко на конаку у ану са едно сто момака, и кадЂ по полго види воиску, мисл|'о е да е наша, ерЂ н!б се надао Турцима с оне стране, докђ Кучук-Ал!а нападне тући, а ше ни у