Šumadinka

У Бђограду 4. Септембра. 185 6.

ШУМАДИБКА,

л t; <: т i. ЗА

ажвжв men,

УчредникЂ и издаватеиБ Лгобомврт. §s. НенадовиКљ.

ТЕЧ.

*т Ован дистт. нзлази у Вторникт. и Четвртакг ка no табака , а у Суботу на табаку. Ц-ћна му е за три мћс. 5, а за no.ia године lo. цванц. За or.iace n.iafea се одт. врсте 5 краиц. за трипутт,

. Л* 86-

И |» т к м ^ Г о с т ii. (Продужено) Господар-b Мирковићг заиста се / итнби предомћ1Сл1о и у итнви очантеино pemio се. Тоште незнашћи, каквогЂ госта предг. собомг. гледа. никако nie хтео сироту Лепосаву предати у руке подозрителногг. човена. — Онт> се нриближи нћму. али не безт. куцана срца, и рекнеса сажиманКмх. рамена и некимЂсажалћванћм1>: „Видите, мои ми.ши Господарт. Петловићу! а високо уважавамт. вашу личностб. Н о кодт. насЂ се нешто особито догодило. особита нека несрећа, кого д нисамљ могао предвидити. Да сте намг. барљ указали ту честБ, да panie доћете! О дђ некогг. времена завела се између мое кћери и команданта овдашнћ посадке лгобавБ она му се обрекла за нћга поћи. и прочаа; — то самв а текЂ пре неколико дана дозкао. Кгпетант. е мои питомацт.: л самв му негда 6bio туторт>. Шта самв могао чинити? Хтео или нехтео, морао самв се сагласити. fi самв наумт, да сутра пишемЂ вашемљ отцу о овои незгоди и да га молимђ , да Васт. нетруди. Мени е врло жао. Шта ће мои старБш пр!ател*. o мени ммслити!" Далћ nie могао говорити господарт. М и р ков и ћ i>, е.рт> га e гласт> одт> ужаса изневерјо. Напротивт> гостг. га е. што се нико небв1 надао. не само сасвимг. мирно и ладнокрвно слушао, него шта вмше, нћгово лице, пре тога сгјок оино и тамно, примћтно се разве/)ри одма при речма: завела ..лгобавБ," „обрекла поћи", башт> као да му едобро дошло, што ће имати посла ст> девоикомг>, кон е већт> другомт. и руку и срце поклонила. А то ние измакло ни господару Мирковићу, да е бледо лице, кое е на преднаведенми начинт>, тако рећи, издало покрете срдца, брзо покушавало да се у пређашнго озбилг>ностг. опетт> поврати. „Немоите се збогт> тога тешкати" рекне господарт. Петловићт>, нити мога отца ради нити мене ради!"

Господарт. Мирковићт> помисли у себи: „Л те већг> разумемг.!" Али башт> зато му е садт> двоиномљ затимг. стало, да изг. сказке добро познатогв, страовитогг. похитителл занавект> одг. Лепосаве уклони. „Небм требало," говораше онт>, да Васт> у гостјоницм оставламт., него бм валнло, да васт. молкмг., да се у Moiofi кући еместите. Али башг. ти догађаи између команданта и мое кћери, и прочаа — Bbi сваћате каио е то, другш заручпикт., кадт. првми ние кодт> куће, и таково што — пакљ онда bj>i врло добро знате — да лгоди у еднои овако малои вароши више броллго , него што знаго. А и моа ћерка .... „Молимђ , Hie нуждно извинввати се" рекне банкеровт> смнг.: „Мени е добро и у гостјоницм. Л васт> разумемг.. Само Васт> молимт>, да ме Вашои госпођицн ћерки представите." •— Али, Вм . с . „брт. у Н—Б . . бмти, а девоику, кон е мени обећана, невидити, то небм могао ни самт> предБ собомг. оправдати. — Заиста, Вм сте . . . n fi бм требало да завидим-b господину команданту, ерт> све, што ми е о редкои лепоти и лгобведостоиности госпођице .... „Вм сте врло добри! „На свакш начинт., мени бм се наивећа честг. учинила, кадт> бм у вашу одличну породицу примлћнт. бмо и назвао се смномт. едногт> мужа, о комг. мои отацт. никадг> безг. прЈателвскогЂ одушевлеин неговорн." — Слуга покорант.. „Смем -б ли молити, да госпођици барт. представлћн -б будемт>?" — Мени e жао, врло жао. Она е са мошмђ госпођомЂ овогђ вечера у великомЂ друштву; а знате, закопт. е, да се никака†странацЂ ни подђ кзквимђ изговоромљ увести несме. Дакле. • • ■

/■