Šumadinka

26

1

вег\и само то, да страгчара одмену и кђ нКму доведу. То е одма учннћно; и кадЋ е воиникћ уитао у собу, збаци странац -б свое просто дпунџе, у кое се умотао био. Предљ воииикомђ стааше племенитБ и величественЂ обликђ , високо заповедателно чело владаоца, на кога се лицу асно познало, да е изразг> магновеногг нестрплћнн уступио Беселомљ и благоволителномЂ разположенго. Воиник-b се укочио као кипг> , и упрепастио се , кадг> е видио, кога е онг> тако решително и опоро одбио; но ипакг. га е тћшила помисао, да е онг. само по дужности CBoiofi поступио. Царљ му рекне, да приђе ближе, похвали га за нћгово примћрно владанћ, изаповедио е, да му се не само 100. рубалн сребрни даду, него е у исто време писао и команданту тогг> воиника, да овога одма за наредника произведе , кое е наравпо одма и учинћно. Даби се пакгт оваи прнвидно чудновати и изненадии долазакг. царевг> те ноћи рааснио, валн примћтити. да му е при неуморнои нћговои дћ>лате.!ности већг> скоро у обичаи прешло, да сћдне сђ едннмг> пратиоцемг> на саонице или кола. и тако у таигости кудгодг> однутуе, кадгодт> е увћренљ, да ће н1,гово прнсутвованl> ускорнти окончанћ каквогг> важногг> посла. И тако е цћлв нћговогг> путованн бивала обично текг> овда позната кадг> е већг> лично дошао. (Бонапарта.) Осамг> мила одг> Флоренца у селу Че рталду гкивио е год. 1807., у наисниние доба Наполеочове владе, еданЂ сиронашни сеоски парохг>, по имену Бонапарта. Нико ние дошао ни на краи памети, да е онђ са царемг> Наполеономг> у сродству. Онг> е*Корзику сасвимг> заборавио , занимао се само са своимтз духовиимг> пословима. и имао е особито ]>адо едкогг> белоп, петла, едногг 3 младогг> момка и едну младу девоику. кое последнћ желио е да едно за друго вћнча. И тако е живио мирно и безбрижно , докт> наеданпутг, зачуе онг> толотг> конн, и цћла се авлин напуни коннпицима. 6данг> цар ски ђенералг> у богатои, златомг> извезенои униФорми и сг> беломг> пераницомг> на шеширу приђе страопочитателно старцу и запита ra: .,Зове те л' се ви Бснапарта, и естели ви уакг> Наполеона Францускогг> цара и крали одг> Италие ? „бсами" одговори свештеникг. кои е сасвимг> с.умнително слушао о срећи евога нећака. „Мати нћговогг> величества . . „А-ха, естг> Летиции. ..." „Нћно Величество царица говорила е о вами са царемг>." „Са малимг^ Наполеономг>?" „6стг>, сг> царемг>, и оваи не налази за сходно, да еданг> тако блиски нћговг> сродникг>, нао што сте ви, 1њиживи као простЂ сеоски парохг.. Онг> ме е даклепослао кг. вами да васг. запитамг., кош архиереиску столицу у Францускои или Италш желите имати." Сирома парохг> ние у своме живогу никадг> отмћние лице видио, него свога владику. Онг> се ние: могао одма рћшиги, шта да одговори, и запита после некогг> времена: бли све то цћла истина ? Зарг> е мол сестра Летицин царица ? н самв е први изповедио! . . . Л мо-

рамг. добро да се промислимг> , докг> се рћшимг. на тако изненадну и неизмћрну промћну." У авл1и пакг> све се међутимг> ико узрунло. Воиници су облетали око Аматее. девои^е, koio cmo напредг, напоменули, кон свога наменћногЂ ion миадожент Томазен ние ни наиманћ волела, и тако се она на брзо склонила, поћи сг> еднимг, младимв лепушкастимг, коннникомг.. Томазео лштио се ако на то, но остали воиницп изсмеавали су ra и дотле су га дирали , да се оваи наипосле рћшио, ступити у воиску. Стари парохг. Бонапарта чуо е и гледао све то са жаиостнимг. и суморнимЂ лицемЂ и рекне ђенералу: „Фала лено моме нећаку, цару, но н самх, радЂ остати ларохЂ у момћ оиромаптномЂ непознатомЂ селу, као и досадЂ. Полгобите у место мене моra малогЂ нећака Наиолеона и Лет1>циш пћгову маику; Боп, нека имђ да свако добро; то су валлна дћца, кадЂ су се у срећнимЂ околностима сћтили и свога старогљ уака Н нисамЂ радЂ бити ни владика ии кардиналЂ." КадЂ е царЂ што заповћдио, то е тако морало безусловно и бити. ђенералЂ е одђ цара добио налогг,, да старога пароха доведе у ПаризЂ или у Римђ , и зато се онђ нзђ псгни жила трудио, да на то склони старца, кои пакб остао е сталаиЂ при својои намћри. КадЂ е царЂ чуо за ово и видио како оваи Бонапарта нема ни искре сллволнзбил, онђ се дивио и не понатно м} ? е било. Аматеа венчала се сг> нћнимЂ драгономЂ, кои е на скоро постао полковннкђ. Томазео пакЂ ступио е у воиску, и био е при падениго цара Наполеона каиетаиЂ у царскои гарди. Стари парохЂ Бонипарга умро е у свомђ селу предЂ падение царства. И то е мп;ке бити едини Бонапарта, кои е млрно и у тишини спскоино живио и умро. 31 |9 iS 83 Si^ «. — ГраФЂ ОстерманЂ врло е радо имао медведе. Кадг> е за аствломЂ сћдио, онђ е свакомЂ одђ гостин) метуо иза сголице uo едногЂ медведа, кои е cboio кудраву глгву наслонио на глчву госта, мрмлншћи, да би му дали што ести, и насланншћи на асталЂ свое шапе, сђ кои су за предупређен1> сваке могуће песреће нокти одрезани били. Чудновгто е, да е сваи мужЂ и прекрасне палате зидао, n свимђ превеликимЂ богзтствомг> вћштине н художества подпомагао. — Енглесии историописацг> Олдисђ био е више година у тавници. По кргтиомЂ времену свога тамо затвора умео е онђ толико задобити благоволенћ и мнлостб тавиичара , да му e оваи чешће дозволлвао, кћи у вече у шетнк), и посћћавати свое принтелћ, — Олдисђ е често употребленћ ч.шио оДЂ ове особите милости. и долааио е натрагЂ, што е годђ доцгие могао. 6дномђ пакЂ дошао е 6 зшђ у поиоћг., и лупао е да му тавничарЂ отвори, кои е већЂ заспао био; оваи наипосле отвори вратг/, и рекне му овако бунованЂ: „Г. Олдисђ . ачо ви станете у будуће овако доцканЂ долазити, онда ма ништа друго неостае, него да васЂ никако унутра и не лустимг>. Упамтите ово добро !"