Šumadinka

У В еограду 19. Фебруарил 185 7.

ШГМДДНВКА, đ■ i t » t А ®м!»шжтвш ®®!та, ш ш ш®л®отж« Учредникљ и издавателн Лмобоиварљ 15. Ненадввнћљ.

ТКЧ. VI.

Оваи лнсТЂ нзлази Вторникомт., Четвртком-b н Суботомт. на по табака. Цена му е за 3 мес. 4. за пола "И ,■ • еџ i год. 8 а за целу год. 16. цв. За огласе плаКа се 3. кр. ср. одт> врсте за едан-путт, а5 кр. ср. за трипутЂ. e/f" & * ;

1 р т u а з- .i !Л u а. ( И зђ хилнду и едне авети одт> *4. Дима) п р е в е о проФесорг С. Б о ш к о в и ћ т>. — — Мои отацЂ био е чувени Комуст>, Физикерг. краил ФранцЈскогљ Лудвика XVI. и краивице Марие Антоанете. И ако е по своме чудноватом% презимену ставлћнг. у редЂ обсенара и варалица ; опетг. био е заиста одлични ученикЂ изђ школе волтине , галваниеве и месторове. Наипре почео се у Францускои занимати са мађиомЂ и електрицитетомљ, и држао е у двору математична и естествоеловна прочитаванн. Сирота кралБица кол ме е чешће у руке узимала и миловала, ерг. самв у време нћногЂ долазка у Француску био ioiuTt, дете, показивала се момг> отцу одвећЂ благодушна. А н'ћнЂ братЂ 1 осифђ II. царЂ Аустриски на своме путу крозЂ Француску у години 1777. рекао е, да ние ништа чудноватие на свету видио одђ Комуса. МеђутимЂ гледао е мои отацЂ да мене и мога брата добро воспита, при чему се наивише трудио, да насЂ са таинимЂ наукама упозна, и да насЂ млогимђ природнимЂ галванскимЂ и магнетскимЂ знанама научи, коа су садЂ већЂ постала нвна и обшта, но онда била су шштђ таина само неки лшди. Угодини 1793. за време страовите брђанске (монтанБске) владе буде и мои отацЂ као кралћвски човекЂ затворенЂ, но хвала неколицини мои приателн, коб самБ у брђанскои партаи имао, мени изађе за рукомЂ, те онђ опетЂ на скоро слободу добие. Л реко , да самв имао неколико придтела кодђ брђанске партае. Тако е заиста, ерЂ самв са ДантономЂ и КамиломЂ ДемуленомЂ врло добро живио. И познавао ме е МаратЂ, но више као доктора него као принтела ; текЂ опетЂ ми смо се познавали. Изђ овогђ познанства могђ сђ нБиме изиђе , те н оногђ дана, кадЂ су госпоДичну Шарлоту Кордеову на губилиште повели, намислимђ да при томе погубленго и самЂ будемЂ. У два сата после подне био самБ мое место кодђ кипа слободе заузео. Био е топли голиски данЂ , запара велика и тешка, и по мутномЂ небу могло се познати, Да ће на скоро олун грунути.

У четири сата навали аки плгосакЂ; у исти ма попне се господична Шарлота на кола, коа су осуђенике на гилотину возила. У ономђ тренутку кадЂ cj' е изђ тавнице хтели извести, снимао е еданЂ младЂ живописацЂ н!>нђ ликђ. Немилостива смрув као да в хтела, да ова млвда девоика после себе ништа па ни самЂ свои ликђ неостави. Глава е већЂ била на платну изванна али зачудо! у исти ма', кадЂ е џелатЂ у тавницу улазио , био е шивописацЂ до оногђ места на врату дошао, кое ће сикира после неколико минути пресећи. Мунћ су непрестано сћвале, киша као изђ чабра горила, а громЂ часЂ по часЂ тутнБИо; но све то ние немирномЂ народу сметало , да грозно позорћ гледа. Обале сенвске, мостови и све улице биле су препунћне. Внка и метежБ на землБи надвишавале сухуку небесну. Жене, прозване гаднимЂ именомЂ „вране голотинске"*) викале су и псовале несрећну девоику. С ђ езомЂ самБ слушао, како се НБина вика све ближе чуе као шуштанћ каквогЂ водопада. Светина се таласала и мутила и тамо и амо, а осуђена несрећница шштђ се ние могла угледати. Haiiпосле поиве се издалека она жалостна кола, кол су толико хилада невини жертви у гробЂ однела, и нугледамљ девоику, кого дотле нисамБ ни видио ни познавао. Била е лепа млада женска око 27. година , имала е красне очи и лице сђ наиправилнЈимЂ чертама. Она e стаала управо и сђ подигнуто1ЦЂ главомЂ, не што е хтела пажнго светине на себе окренути, већЂ iuto iofi натрагЂ везане руке нису дозволавале другчие главу држати. Киша е у таи ма била престала, али е девоику целимЂ путемЂ одђ прилике три четврти сата у отворенимЂ колима пратила; зато се по мокримЂ алвинама свака частБ нћногЂ дражестногЂ тћла познавала, као да е изђ купатила изашла. Чудно е било погледати црвену алБину на нбои, кого iofi е џелатЂ у тавници навукао, и коа е некакву мрачну слиностб на нћно гордо разумно лице бацала- У онаи часЂ, кадЂ тужни спроводЂ на мћсто гублена приспћ, киша сасвимЂ стане, и сунчани зраци пробиго мутне облаке и осветле iofi лепу ко-

*) Ово е бвла сиротинд, коа е алвине погублћни жертвн грабила.