Šumadinka

230

пити р.умг>; а да би законг. oeait остаоупунои сили, они се сви обвешу. да еваки онаи, кои законг> преступи, части друшетво са 10 ока рума. Наеданпутг> рекне еданг> изтј дружетва: „Та онда ћемо сви, колико насг. годг> има. законг. преступити; врг ако еданг> погреши, онда ћемо морати попити 10 ока рума, и сви опити се. па онда ће по закону 1оштђ сваки понаособв морати дати по 10 ока рума, па се нећемо никако ни трезнити. Сви се гроотомг. насмего, и баце законт> у вагру, — а умеренаци остану при староме. — „Смегина е creapb лгобавЂ," рекне еданг. накресани 1пал1>ивацг> у дружству; први дана иосле свадбе хтео самБ мон) гкену изг> презћлне лгобави поести, — а садг> се каемв, uito то нисамг, уч.чнио. — Неки господинг>, кои се на путг> спремао, наложио « своме слуги, да га у два саата ио поноћи пробуди. Слуга пакг> отиде шштг> у 12 саати у собу свога господнна, и пробуди га. „Шта е!" викие буновно господинг>, кои се ние изснавао, „зарЂ е већг> два саата избило'.'" — „Ние ioiuTiij господине," одговори замлаћени слуга, „но а самг> вамг> само казати хтео, да ioniTi> имате два пуна саата рока за спаванћ. — Неки одг> путугоћн занатлиа заепао е на друму у ладу, оставивши поред-ћ себе свои ранацг> сг> пртллгомг>. 6данг> Евреинг> прође, и видећи опогб , да тврдо спава, дигне ранацг>, и умакне. Ho мало затимг> пробуди се онаи, и видећи издалека Евреина, потрчи за нг>имг>, и стигне га башг> предг> самг> улазакг> у варошБ. Ту ra онђ счепа за лку и одведе у полициго као крадлвивца. Оиг> пакг> бранио ее и казивао, да е ранацг> нашао. „Ниси нашао, већг> си украо, угурсузе!" рекне му судин, „ево овде господара, чии 6 стварћ." — „Опетг> е зато овако, као што л кажемгз, н самг. нашао на путу и калФу и оваи ранацг>, ранацг>а амг> узео, а калфу самв оставио!" — Двоу.плен%. У Енглескои, гди се све парнице лвно пресуђуго, дошао е еданг> постарг> човекг> на судг>, и молио « судг>, да му совћтуе, шта да ради, — жена му e, вели. пакостна, као осица. — „Е, па шта ћемо ми да вамг> помогнемо; — ил" васг> е могнда Јоштљ и тукла?" •— „И тога « било, о томе ние овде питанћ." — „Да о чему е питанћ, и шта ви зактевате одг> насг>?" — fl оћу само, да ми ви пресудите, eca«t ли тимг> поступкомг> мое жене тешко увређенг>, или?" — Судие и околостоећа светина гроотомг> се насмее. и предсКдателБ заклгочи дћланћ суднице сг> рћчима: „Принтелго, на то питанћ ми нисмо кадри одговорити; то зависи одг 3 вашегЂ собственогг> сматранн." колико лшди толико ћУДИ. Херцогг> Ото одт> Каринтие имао е врло досетлБиву будалу. Ономе (будали) падне еданпутг> напаметв, да истину пословице „колико лгоди толико ћуди" докаже. Онг> узме пунг> џакх сг> мртвачки.мг> г.;авама, попне се на еданг> брегг> изручи изг> џака. 11очемг> се една глава овамо една онамо одкотрлн, повиче: „колико лгоди толи-

ко ћуди!" Кадг> ове и после смрти лудуго и свака по своioS ћуди ради, то шта су морале пре у животу чинити!?« НЕПРИНТЕЛВСКА ЛШБАВБ. „У моимг> рачунима, сине мои, наћићешг> сваке roдине записану суму одг> 500 талира, кого самг> л већг> одг> 20 година непрестано евакогг> 4 Фебруара трговцу М** у Б 1 шилБао, и кого самћ осиромашеномг> господ. Ф* давао и после ићгове емрти нћговои сиротои деци опредћлио. — Лгобезни сине! таи Ф 1 бинше управг. онаи, кои ме е наскоро после тогг> венчанн са твоиомђ добродћтелномг> матеромг>, кого е онг> узалудг> просио. 4 Фебруара, отровати хтео, пошто е на два дана пре тога замномђ пиштолб избацио, но едина милостб божин сачувала ие е одђ смртоносногБ дћиства отрова чудноватомг. некомг> помоћи. На неколико година после тога падне оваи иапрасни човекг>, збогг> свогг> раскошногг> живота у сиромашство, кое е тимђ несносние и жалостние за нћга бмло, што се међутимг> оженио био. благодаримг> мудромг> божиемг> промислу што ми е прилике и средства дао, да момг> непринте.ш* добро учинити могу, и опредћлимг> зато управо онаи данг> roдине, у комг> ме е Богг. тако чудновато сачувао. СадЂ дакле, сине мои, знашг> прави узрокг> зашто самв свагда 4 Фебруара, у готру, подуже у moioh спавагоћои соби остало, и што самБ свагда онаи данг> врло радостанг> и весео бивао, кадг> самг> могг> ловца са еднимг> завежлаемг> у Б* послао. И уедно знашЂ, шта ме е побудило, те самБ пре три године у време наше вечернћ нову молитву благодарности увео, кадг> самБ разумео да e оваи r. Ф* наипосле опетг> кг> себм дошао, и да е искренимг> покааниемг> cboio душу избавио. Ову дакле суму, сине мои, шилаћешЂ сваке године у оваи исти данЂ, трговцу М** на чие се ћутанћ и на чиго се верностБ ти слободно ослонити можешЂ, дотле, докле годђ та помоћв тои сиротои породици нуждна буде. fl познаемЂ твое срце. надаиЂ се да ће оно то учинити ерЂ иначе би те као приателБ за то молио, а као отацЂ би ти заповедио. Но про свега молимђ те, да ову таину у гробЂ понесешЂ." — У еднон школи запита у чителБ при испиту едно мало дете: дали оно мисли да треба и неприлтелћ лгобити? Дете застане са одговоромЂ, и нато се започне оваи разговорЂ: Учителљ: Ти знатпЂ шта е приателБ а шта неприателЂ? Дете (неодговори.) УчителБ. Пази л ћу ти то разнснити. КаДЂ се н. п. ти на обали каквогЂ потока играшЂ, па се ко крадомљ 9 ; до тебе довуче и 1'ури те одђ острагЂ у потокђ , коетоДете. То е мои неприителв. УчителБ. Тако сине мои! А ко ти е онда принтелБ-' Дете (брзо). Онаи, кои ме спредЂ у потокђ гурне.

Издае «1вооо1313|» г >» 01. Ilpiia,v»nuli'b. У КнБигопечатнБИ Кннжества СрбскогЂ.