Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

186

са овим пуком. Он је изјавио · да се 13 пук налази на своме месту и да је ватра која се чула била „од стране бегунаца (који су пуцали) на пукове Тимочке дивизије који су хтели да их похватају“.!

Упућена даљна официрска коњичка патрола (вод) из 1. ескадрона ка Митровици, под командом потпоручника Велимира Кастратовића, наишла је на једну коњичку патролу Дунавске дивизије П позива и обе су продужиле преко Чубреља ка Г. Клини. Како су обе патроле дочекане ватром од нао-

1: Према делу Велики раш Србије, књига ХИ, стр. 129, изгледа као да се овде није ништа дешавало. У операциском дневнику Тимочке дивизије П позива забележено је да је до 10 часова владао мир. „У то време група од 300—400 војника одбеглица наилазе на положај 15. пука П позива код Окчарева (Овчарева), прекинувши телефонску везу. Командант пука је употребио читав батаљон да их врати, али је задржао само мали број (22), остали, пошто су митраљези испалили неколико метака, разбегли се по шуми“. Обавештена је о томе Дринска дивизија 1 позива (ОБр. 3270), пошто су то њени војници. Нешто доцније је известио и командант 15 пука Ш позива да су патроле суседног 4 батаљона 8 пука 1 позива јуриле бегунце и пушкарало се и да из 1. чете 2 батаљона 17 пука има у шуми лево од овога пука маса бегунаца. Са фронта 15 пука П позива бегунци су продужили ка 13 пуку 1 позива. „Како су били пресекли телефонску везу, то командант 13. пука није био благовремено обавештен, те је био изненађен ватром у својој позадини и појавом бегунаца. Узтосу и Арнаути из крајних кућа с. Обилића отворили ватру на резерву пуковску, која је после паљбе код 15. пука П позива била пошла к положају. Том приликом је погинуо један наредник, један поднаредник и два редова а тешко рањена три војника“. А командант 18 пука 1 позива у своме операциском дневнику за овај дан овако објашњава овај догађај: „У 12 30 чула се врло јака пушчана ватра са левог крила 15. пука Ш позива, чија су зрна прелетала и падала у пуки с. Обилић — гађани су војници разних команада који су пошли ка непријатељу. Арнаути из с. Обилића, мислећи да је непријатељ потиснуо наше делове, отпочели су противу војника који су били у селу пушчано дејство из својих кућа, услед чега је погинуло 5 војника. Упућена је одмах 4. чета 4. батаљона да умири становништво и позове | на предају“. Заповест је извршена и пет су њих стрељани који су гађали из пушака. Овај пук имао је тада ове губитке: погинуло 5 војника и убијено 3 коња, а рањоно 3 војника и 4 коња.

Сада командант 13 пука 1 позива вели: „Главнина (резерва) мога пука налазила сеу с. Доњем Обилићу, а испред села на положају један батаљон на претстражи. Одједном код претстраже, сасвим изненада, развила се јака пушчана ватра и ускоро се појавише групице војника како отступају поред села. Видећи ово мештани су поверовали да су Аустријанци напали и потисли нашу претстражу и отворили су ватру из својих кућа, са кровова и оградних зидова како на резерву тако и на комору. За тренутак настала је пометња. Није се знало шта се напред догађа. На једној чистини усред села, поред мене налазио се само ађутант, потпоручник Боривоје М. Наумовић, тек што је стигао из 14 пука П позива и примио дужност. Једва ако је имао 18 година, стајао је горд и усправљен, хладан као ла је од стене исклесан и само је очекивао наређења. Не обзирући се на фијук зрна одјурио је команданту батаљона са наређењем да поседне предњу ивицу села,а другом је помагао да прикупи батаљон и да поседне положај позади села. И убрзо је успостављен ред. Овај млади официр није дуго остао као ађутант пука. По својој молби вратио се својим „чичама“ у 14 пук и на Солунском фронту је приликом насилног ноћног извиђања јуначки погинуо на Кожуху“.