Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

215

купљених наоружаних људи. На месту је нађен убијен један у маћедонском оделу а четири Арнаутина су побегла.

„Ово је било причинило велику панику и велики број коморџија разбегао се и оставио стоку, која се неће сад ни моћи евакуисати, те ће морати остати. Има јединица које су остале и без старешина. Због овога је и евакуација била успорена и морао сам се обратити команданту заштитнице да пошље чету пешака за осигурање и по томе тражењу командант 8 пука наредио је те је дошло око 20 војника са два официра, који су посели вис и јаругу. Евакуација се неће моћи извршити у току ноћи и молим, ако је могућно, да се заштитница задржи на данашњем положају до подне, како би се сва комора могла, евакуисати“.' О томе нападу поднео

: Мајор Караулић, као командант профијантске колоне Дринске дивизије 1 позива у ликвидацији, у своме одговору (Бр. 28843) од 29 априла 1920, по тражењу мајора Светозара М. Пауновића да се одликује за свој рад на Жљебу, навео је и ово: „..„Како сем она два подофицира нисам имао при руци више никога, покушао сам лично и преко једног од придатих ми подофицира да зауставим и прикупим неколико војника који су се ту десили и имали оружје... али је сваки од тих војника отворио и показивао празну пушку и фишеклију. У таквом моменту јавио ми се артилер. поручник г. Милентије С. Рајић (4. батерија Дунавског артилер. пука) да прикупи неколико наоружаних људи и протера Арнауте. Дао сам му одмах оног једног подофицира и наредио да то учинн. Њима се придружила неколицина официра и 2—8 подофицира, те су се са пушкама у руци успели на вис и отерали Арнауте, којих је, како ми је после јављено, било четири. Поред поручника г. Рајића у овоме су узели учешће, уколико сам тада могао прибележити њихова имена, и капетан Светозар Пауновић, рез. артилериски капетан Ђорђе Протић, артилериски потпоручник Синиша Радовановић, наредник Милутин Мојсиловић, наредник мостовног трена Дринске дивизије [ позива Милош Пецић“... Даље је у одговору напоменуо да је о томе известио команданта заштитнице, па је додао да је „у исто време изаслао три официрске извиђачке патроле у правцу нападача, да осматрају и осигуравају рад до доласка тражене заштите“...

О томе поручник Милентије С. Рајић вели: „Испред ждрела било је море избеглица — људи, жена и деце, војника и стоке. Све је то личило на један велики вашар, али не на весели већ на тужни, на коме се поред наложених ватри сушило рубље и кувало нешто од заостале хране. На самом ждрелу стајао је мајор Караулић са много официра а ја сам се са два топа налазио недалеко од њега. Позади нас је заштитница водила борбу. Око подне су отпочела да долећу пушчана зрна са виса изнад ждрела. Услед тога код масе наступи паника и све појури ка ждрелу. Официри су покушавали да задрже ову масу, јер је постајала опасност да се све то не сручи у провалију. Попео сам се на топ и довикнуо маси: „Браћо! Не бојте се. Ако продужите тамо (показујући на провалију) изгинућете!“ Ускоро је наступило затишје, али не за дуго. Арнаути су понова отворили много јачу ватру. Паника је обузела све, напуштало се и бацало све, па чак и децу. Видећи ово обратио сам се једном вишем официру с молбом да се заштити ова маса. Одговорио ми је: „Ја сам овде само гост“. Скочио сам са топа и повикао; „Ко има пушку, за мном!“ Одмах ми је пришао рез. артилер. поручник Ђорђе Протић, један пешадиски поручник и више војника. У стрељачком строју избили смо на виса Арнаути су побегли оставивши једног свог убијеног. Са виса сам довикнуо маси: „Не бојте се, Арнаути су побегли, чекајте мирно на ред!“ Сем мајора Караулића других се официра не сећам, али нисам знао да је тамо био и потпуковник Милан Т. Пешић“,