Svet

Nastavak sa strane 21 sviđalo. Tako sam krenuo u mostranstvo. • Gde ste otišli? Hteo sam da budem nezavisan, i 1972. godine sam krenuo u Italiju. Bio sam, možda, jedan od prvili Novosađana koji je krenuo tamo. Jedna grupa je otifla nešto pre mene, a onda sam i ja za njima. Pre mene su otišli moji prijatelji Lukić Ivan, Ilijevski Dobrimir - Dobre, Krstačević Milan - Buđavi. Uglavnom, krenuo sam sa jednim malim koferčetom, uvezanrm u kanap. Imao sam taman toliko para da pređem granicu sa "urađenim" pasošem, falsifikat pasošem koji mi je jedan prijatelj uradio. To je bio pasoš drugog čoveka, samo sa mojom slikom. Prešao sam granicu i našao se u Italiji, Nisam znao nijednu reč itaHjanski, imao sam samo adresu "Via Vitruvio”, to je jedan trg, jedna pijaca u Milanu, što apsolutno ništa ne znači. Tada sam imao 17-18 godina i Ita Uja je za mene bila "Amerika". Tamo sam prvi put video fHpere, jer to u Jugoslaviji nije postojalo. To je za mene bio HoHvud. Ja sam kod sebe imao sto lira, jedna novčanica sa kojom možeš kupiti perecu. Sa tim novcem sam stigao u Milano. Tada sam se uplašio jer je sama stanica na kojoj sam sišao bila ogromna. Da ne pričam o svemu ostalom. Ja onako u jugoslovenskom "mongomercu" nisam znao ni reči itaUjanski, ali sam znao da se boksujem. Mislim u sebi, nekoga ću prebiti, oteću. Rešio sam da idem na sve iH ništa. Seo sam u autobus i pokazao šoferu ispisanu adresu. i on mi je pokazao gde da siđem. Kada sam sišao vidirn piše tabla, "Via Vitruvio”, ja sam tu gde treba, ali gde na tom trgu treba ići. e to nisara znao, Slo inclara odatlc vidim ja pišc "Blue night". Poštasam inalo /nan engleski, znao sani da je lo "plava noč” i da je to ueka diskoteka ili noćni klub. To ja zovem životinjski instinkt ili sreća. Krenuo sam tamo. Sticajem okolnosti, i onog životinjskog instinkta, naišao sam na mesto gde dolaze Jugosloveni. Ostavim kofer napolju i siđem dole. Neka dva momka u smokinzima pitaju me "momak odakle si?". "Sta te briga", drsko odgovaram, vidim da je "Jugović". On mene ponovo pita i predstavi se da je iz Beograda i da se zove Dača, to je u stvari veliki prijatelj Juse BuUća, Ljube Zemunca, i Arkana. U to vreme je on bio džeparoš i dobro je poznavao Milano. Pošto mu ja kažem da sam Novosađanin, on mi odgovori da tu ima jedan njegov prijatelj, takođe iz Novog Sada, i pokaže mi ga, a ono moj prijatelj Dobre. Tu se mi ispozdravljamo, odveU su me u hotel i dalje je sve išlo samo od sebe, Pošto su oni bili džeparoši, tako sam i ja počeo. Ušao sam u šeme, aU ja nikada nisam bio džeparoš, bio sam "zidar". U "džepu" se "zidar" zove čovek koji zaklanja, koji pomaže džeparošu da izvuče novčanik. Prvo sam to radio, tako sam počeo. U to vreme u Milanu su bila teška vremena, bilo je pucanja, svega. Tu nas je prihvatio pokojni Ljuba Zemunac. Ljuba je bio kralj Jugoslovena u to vreme u Milanu. Ljuba je mene znao kao boksera jer je i on boksovao u "Radničkom" üßeogradu, ,m mi nije davao ni da pijem, zvao mc stalno na treninge, na bazen... hteo je od mene da napravi čoveka. Sve je to bilo u redu, ali sam ja u ono vreme želeo da se istaknem, da se dokažem, da napravim pare brzo. Upoznao sam jako mnogo Ijudi i nema Coveka koga ne znam iz tog vremena. Znam Dragomira Petrovića Drneta koji je na robiji u ItaHji. To mi je jedan veliki prijatelj.

Znam sve novosadske mangupe koji su u to vreme dolazili u Milano. Pokojni Vuletić Borislav mi jc bio najbolji drug. Tako sam jediio vreme dolazio, odlazio, donosio pare kući i nastavljao dalje, • Da li su Vaši rodifelji znali čimc se bavife i odakie Vam pare? Moji ne. Znali su da sam u inostranstvu, mislili su da boksujem. Ja time nisam hteo da ih opterećujem. Majka je bila protiv krađa i nikada ne bi volela da ima nešto ukradeno u kući. Uglavnom ja sam đolazio u Novi Sad, imao dosta tuča, đokazivao sam se sa drugima, ko je jači, ko je luđi. U međuvremenu sam odgovarao za dve-tri tuče i odrobijao sam dve-tri godine. • Ovde u Jugoslaviji? Da. 1976. g<xHne sam imao nekih problema u Italiji i otišao sam u Francusku, zajedno sa devojkom koju sam u to vreme voleo. Imao sam nameru da se posvetim boksu, jer sam poznavao Zana Butijea, bivšeg prvaka sveta, inače prijatelja Alena Delona. Dobio sam poziv od njega, otišao sam tamo i nastanio se u Kanu, živeo normalno, smirio se. • Koliko dugo ste bili tamo? Pa, skoro dve godine. • Devojka sa kojom ste bili tamo je Jugoslovenka? Da. • Gde ste je upoznali? Tu u Novom Sadu, Dragana Toković, ne bih želeo da pričam o njoj. v • Sta ste postigli u boksu? Bio sam profesionalni prvak Francuske. • Sta se zatim desilo pa ste otišli iz Kana? Pa, tu su naišU neki moji stari prijatelji koji su me stalno nagovarali, "’aj’mo za Milano da napravimo neke pare", i ja ostavim <\c lo u Francuskoj. Krcnuo saui ! Milauo i lamo srclucni jcdimg mog \clikog uepnjalelja koji mi jc dvetri godlne pre oslao dužan, bhe su u pitanju neke velike pare. On je meni pretio da će me übiti ako ne napustim Milano. Tada je došlo do tuče, do obračuna i u toj tuči ja njega übijem. • Kako se zvao taj čovek? Refik Vajzovič - Džezba. • Kako ste ga übili? Pa, ja sam njemu oteo njegov nož i übodem ga njegovim nožem dva puta. Tek sam ujutru saznao da je umro. Pobegao sam u Jugoslaviju. jer sam znao da je u Milanu, u Ita Uji kazna za übistvo od 25-30 godma. Uglavnom u novinama je pisalo "obračun jugoslovenske mafije", ma kakva mafija! Bio sam šest meseci ovde u Jugoslaviji i neko od mojili prijatelja, dan-danas ne znam koji, mnogi od tih mojih prijatelja su umrii, nestali, došao je i prijavio me. Policija nije bHa siguma da sam ja, i stigao mi je poziv đa se sutradan javim u pokrajinski Sup. "Ko da se javi u pokrajinski Sup”, mislim u sebi, ja znam šta sam uradio. Tako ja, ponovo "zapalim" za Milano i počnem da radim malo veče, žešče stvari. Nisam birao sredstva da preživim, oružane pljačke... Nikada nisam "pao". • Gde ste i šta krali, konkretno? Zlatare, banke... • Sa Vama je bio još neko? Da, dvojica, trojica, o tim Ijudima ne želim da govorim. • Uvek je bilo uspešno? Da, onoliko dugo koliko sam radio, uvek uspešno. • Kollko dugo ste radili oružane pljačke? Pa, jedno godinu dana. • Zar se niste bojali da će Vas übvatiti policija, jer je i tamo bila raspisana pofernica? Znao sam da je raspisana poleruica, ah niko nije znao moje pravo

iine i prezime, niko nije znao da sam lo ja. Imao sam stan. imao sam Italijane koji su me sakrivali, imao sam kola, bio sam pokriven. Slabo sam izlazio noću. • Da Li je bilo moguće da Vas "otkuca" neko od Jugoslovena ko Vas je poznavao? Nisam se ja mnogo ni dmžio sa Jugoslovenima, imao sam velikih pnjatelja Italijana. Uglavnom, želim da zahvalim dečku koji je još uvek na robiji, jednom od mojih velikih prijatelja, on se zove Koša Stevan - Pišta. Njega sam znao još iz Kruševca, on treba sada skoro da izađe iz zatvora. Tamo je već 1718 godina, njega mi je jako žao, on je moj veliki prijatelj. • Zbog čega je on osuđen? Zbog pljačke banke, tri dokazane pljačke banke. • U Milanu? Da, tamo je vladalo totalno bezakonje, bilo je klanja po zatvorima, bilo je mnogo tih organizacija, mafija, "nova familija", sicilijanska mafija, napolitanska... • Gde je u svemu tome bila Jugo-mafija? Jugoslovenska je bila jako slaba. Nije nikada postojala niti će postojati. Ja sam bio sa Italijanima u italijanskoj mafiji. • Šta se onda desilo? Pa, desilo se übistvo Velje Cruogorca u Beču. On je pobegao zbog jednog velikog čoveka u Milano, i radio je jako prljave stvari. On je sve nas ukopao i svi smo morali da bežimo iz Milana. Donet je bio zakon po kome treba Jugoslovene oterati iz Milana, Tada sam i ja otišao u Francusku jer sam pre toga imao neke okršaje sa džeparošima, Muslimanima iz Bosne. Shvatio sam da ja ne mogu više tako, tražio me je Interpol, a svi su već znali da sam to ja, već se čulo da sam ja taj Nikola Tripčev. Otišao sam li Nicu, iz Nice sam krcnuo u Obauj, 80 km uđaljcu od Nice. I km od Marseja, to je glavui rcgrulni centar Legije stranaca. Tu sam se sreo sa nečim sasvim novim, jer ja nisam služio vojsku u Jugoslaviji, bio sam oslobođen jer sam nervozan i agresivan. Došao sam tu i sve su mi promenili. Prvo sam dobio ime, Zaniki Zanik, malo glupo, neko poljsko ime. Sve je to za mene bilo novo. Nisam mogao ni da se javim kuči, a to je za mene bilo najteže, jer sam bio jako vezan za majku. U Legiji je u to vreme bilo svih nacija; Arapa, Engleza. Nemaca... Ali ja sam se teško na to navikavao, nisam mogao da spavam, imao sam noćne more, jer übio sam čoveka. Nisam ja übio iz neke dobiti, jednostavno nisam bio spreman da übijem. Übio sam, maltene iz samoodbrane. Übio sam jer sam morao da übijem. Sa mnom je tamo bio i Dotlić Sava - Saša, pokojni. Pitao me odakle sam. Ja sam rekao da sam iz Beograda jer nisam smeo da se predstavim, bojao sam se Jugoslovena, oni vole da pričaju jako mnogo, nisu Ijudi od poverenja. Međutim, on me je prepoznao i znao je da sam iz Novog Sada. Odmah je počeo da priča svoju istoriju. On je bio dobar dečko, nije bio kriminalac. Rađio je u "Progresu", bio je trgovac tu u Novom Sadu. On mi je i rekao da tu u Legiji postoji Interpol, i ako imam iza sebe nešto krupno, neće me primiti, biio übistvo ili oružanu pljaćku... To je bila velika kasarna, odatle se išlo na Korziku, a dalje u Džibuti, Bejrut itd. Pregledali su nas tamo na sve moguće načine, i za svaki pređeni pregled dobijali smo limene "čvarke" na uniformi. Ošišani smo svi bili na "Straftu" da ne bi mogli da pobegnemo. Saša je bio primljen, on me je i provalio, jeduom mi je rekao, iza sebe imaš ncsto veliko, tebe neće primiti. In-

terpol je poslednji a uizu pregleda, on ne hapsi, ali te ne prime. Međutim. ja sam stao na psihijatrijskom pregledu. U to vreme sam bio jako nervozan. Kada sam ušao kod psiMjatra, pitao me je od čega su mi ove posekotine po mkama, Ja sam rekao da sam preskakao žicu. Kaže on meni, "preskakao žicu, ma daj, nemoj da me foliraš bre, reci mi bolje od čega ti je to, ti si jako nervozan, kako čovek u ruke pušku da ti da?" Ja sam mu tu složio priču da sam pobegao od kuče, da imam problema sa mamom i tatom. On čovek počeo da se smeje. Odmah posle toga, sutradan, trebalo je da idem na ispitivanja kod Interpola. Međutim, rekao sam da sam se predomislio, i da to sve ne želim, jer sam se bojao da če u Interpolu otkriti sve o meni, mada sam čuo da oni tamo ne hapse. Kasnije se ispostavilo da je, zaista, tako, ali ja sam se več vratio u Nicu. Dvadesetpet dana me nije bilo u Nici, jednostavno sam nestao, pa sada kada sam se vratio svi moji prijatelji su me pitali gde sam bio. Međutim, ja nikome nisam pričao gde sam i šta sam radio. Bio sam tada ofarban u cmo, kamuflirao sam se zbog policije. Posle' toga sam se vratio u Itafiju, imao sam neke pljačke i uglavnom sam nakupio nešto para. Imao sam veliku Ijubav ovde u Novom Sadu, več pomenutu Draganu Tokovič. To me je vuklo ovde. Sednem u Rim na avion i dođem ovde, a Interpol me traži. Izađem sa njom na korzo, a svi mi kažu "pa Nikola, da li si ti normalan, policija te svuda traži’’. Kao da sam hteo da padnem, tako sam se ponašao, kao da sam izazivao sudbinu. I tako su me i uhvatili, u mojoj kuči. Sticajem okolnosti, taj koga sam übio je bio kriminalac, bio je poznat kao otimač para, nasilnik, i dobijem šest godina i jedan mesec, onda u Titovoj

Jugoslaviji. Vrlo malo. Vlada Horvat mi je onda jako mnogo pomogao. Odležao sam to u Mitrovid, i Eada sam izašao, uije mi srce dalo mira, nisam mogao sebe da nađem ovde u Novom Sadu, u tom đruštvu. Vlada mi je onda i govorio da ne smem ići u Italiju jer mogu ponovo da budem osuđen za isto delo, ali ja nisam nikoga slušao. Odem ja za Italiju. Nije prošlo ni dva dana i ja "pađnem". Jednostavno njih nije interesovalo šlo sam ja "ležao" u Jugoslaviji, po njima. meni mora biti tamo suđeno. Srećom, upoznam jednog čoveka koji mi je pomogao, koji mi je obezbedio jednog velikog advokata. Taj čovek je pokojni Luiđi, F.milio Rifaldi. To je jedan od značajnih mafijaša u Milanu u to vreme. On mi je i obezbedio najvećeg advokata u Milanu, Armanda Salarolija. Uglavnom, izašao sam za dve i po godine. Ja verujem da sam jedini u Evropi ležao za isto delo dva puta. • Na koliko ste osuđeni u Italiji? Na deset godina. Tamo se diže oko tih stvaii velika pompa. Tamošnje suđenje izgleda drugačije, porota je od osam Ijudi, u kavezu si. U Italiji je kazna od 10-30 godina robije za to. Ja sam dobio deset, s tim što mi je priznato šest u Jugoslaviji, dve i po što sam ovde ležao dok mi nije dosuđeno, to je osam i po, i đve amnestije koje su u međuvremenu izašle, na kraju je to kod njilt kazna koja je prevazišla sebe, više sam "odležao" nego što je trejjalo, a niko mi to nije platio. • Sta ste radili kada ste izašli iz zatvora? Pa, uglavnom bio sam u Italiji jedno izvesno vTeme. Imao sam nekili obračuna, pucao sam, pa čak sam nekim Ijudima i otimao pare. Nikada nisam voleo otimačine, ali nisam voleo ni nepravdu. O tim Ijudima ne želim da govorim, ja se

Svet 23.06.1995.

!? i \ y (i n

22