Svet

Svet I.4.1996.

Z izveštaja o tragediji koja se nedavno dogodila u banatskom selu Farkaždinu, istražni sudija Okružnog suda u Zrenjaninu Bogoljub

n sa Stankov, u nekoliko rečenica objašnjava da se radi o ubistvu koje je počinio Sava Zorić (57) nad komšinicom Olgom Supicom (61), sa kojom Je godinama zajednički obrađivao zemlju, da bi se zatim ı sam obesio. Zorić Je svoju susetku ubio u petak, 15. marta u popodnevnim časovima u njenoj letnjoj kuhinji sa četiri udarca sekirom. Prema rekonstrukciji koju su istražni organi sačinili, Sava Zorić je posle počinjenog zločina otišao kući, u kojoj Je pokušao da se reši okrvavljene sekire tako što je drvenu dršku isekao na male komade, verovatno u nameri da je spali. Da li ga je u pokušaju da se oslobodi oruđa kojim je izvršeno ubistvo omelo pokajanje pomešano sa osećanjem straha od odgovornosti pred zakonom. ili ga je sustigao trenutak nervnog rastrojstva, miožemo samo nagađati, uslavnom, Zorić je negde pred zoru otišao na mesto zločina ı presudio sebi, obesivši se o gredu šupe, na ulazu u Kuhinju u kojoj je ležala iskasapljena Olga Supica.

Dva beživotna tela otkrio je u subotu ujutro Dušan Zorić, otac vinovnika ovog događaja. Deda Dušan je navratio da poseti sina ı ne našavši ga u kući, pošao je u susedstvo da ga potraži, pomišljajući da mu je sin, kao ı obično na kafi kod Olge. Obavešten je SUP. istraga Je završena ı što se zakona luče, na slučaj Je stavljena tačka.

Stanovnike Farkaždina, međutim. nisu zadovoljili rezultati ı oskudni izveštaj službene istrage. Ono najvažnije, moliv, mije otkriven, jer ga je Sava Zorić odneo sa sobom u grob. ostavivši širok manevarski prostor za nagađanja. Iz mnogobrojnih verzija Koje sam saslušala, nameće se Zaključak da se radi o zločinu iz strasti, protkanun neraščišćenim računima iz materijalne sfere. _

Starija žena koju sam zamolila da me uputi do kuće Zorića, predusretljivo mi objašnjava kako da do nje dođem i ne mogavši da se uzdrži, komentariše: "Eto šta uradiše. Muž i žena kad vide da ne mogu zajedno, mirno se raziđu, a oni nit' venčani, nit' dugo zajedno, paz tako završiše. Zlo, pa to ti je" – i odmahujući glavom ode miz put.

Sledeći precizna uputstva, nalazim Zzaključanu, opustelu kuću Save Zorića. Koristim primetnu užurbanost mnoštva ljudi u susednom dvorištu gde se kruni kukuruz, da se raspitam kod mlađeg čoveka prijatne spoljašnjosti gde je kuća Olge Šupice, nadajući se da ću u njoj nekog zateći. "Ja sam Olgin zet, izvolite, pokazaću vam šta vas Hiferesuje" ljubazno kaže i vodi me u prostranu seosku kuću u kojoj zatičem obe Olgine ćerke, blede i u dubokoj crnini.

Starija ćerka koja živi u okolini Kruševca gde je udata došla je da sahrani majku i da poradi oko kuće ono što se mora, "da drugi ne razvlače s mukom stečenu imovinu moje mame", rezervisano me dočekuje rečima "nema šta o tome da se priča, šta je bilo – bilo Je,sad je završeno, njih više nema", izbacivši onako uzgred nekoliko otrovnih strelica na račun Zorićevih ćerki. Jasno mi Je dala do znanja da sam nepoželjna, oštro upozoravajući mlađu sestru, da ćuti. Ipak mi je Kovina Polak, mlađa ćerka ubijene Olge Supice kroz plač ispričala:

"Još uvek ne mogu da razumem zašto Je deda Sava fo uradio. Godinama nam je bio dobar komšija, živeo je sam tu, n kući do nas, zajedno sa mamom Je obrađivao zemlju, pomagali su se. Govorila sam mami: nemoj da radiš toliko, nama dvema, hvala Bogu ništa ne treba, dobro smo se udale, ali ona meni Kaže: PKovo, nc mogu da gledam da mi drugi u njivi radi, a ja da sedim na ulici besposlenia'. Imala je osam lanaca Zemijc, | MOV (raktor, kuću, dve krave, svinje jc _ držala i nikad ni od koga mije zayisiln.

Novinarka "Sveta" | posetila je protekle || nedelje Farkaždin,

selo nadomak

Zrenjanina koje je sredinom marta | bile poprište jezive | fragedije Save Zorica (57) i njetjove "prijateljice" Oise

A

Supice (51)

Pošto je tata umro pre šest godina, ona i „deda Sava su se pomagali, tako što je svako radio svoj posao. On je orao, Šparfao i radio teže, muške poslove, a mama je kuvala i sve ostalo radila rame uz rame sa njim. Svaki dan je dolazio u ovu kuću, ručao za ovim stolom, a 7. marta, kada sam ili poslednji put videla žive, zajedno su me ispratili kada sam pošla kući, u Opovo."

Kada se dogodi ovakva tragedija, vrlo Je teško pronaći sagovornika. Porodica u žalosti naičešće odbija da komunicira sa novinarima, dok ostali, komšije i poznanici, hoće da pričaju, ali uz obaveznu napomenu o ncpominjanju imena, što je i razumljivo, jer ne žele da se zameraju ionako povređenim članovima porodice.

Od meštana čujem da su Olga i Sava ne samo zajedno radili, nego su ı živeli u nekoj vrsti vanbračne zajednice, u kojoj je "Olga imala mnogo više koristi jer je vukla sebi, a njemu ništa nije ostavljala. Radila je crnački dok se njena zemlja ne obradi, a kad Savina dođe na red ostane neokopana" — kaže suvonjav čikica ravnodušnog izraza lica, ućutavši naglo, i sam začuđen svojom smelošću.

"Kako li ga je samo obrlatila" umeša se ohrabrena rečima svog prethodnika postarija punačka žena, zabrađena maramom, nemirnih, iznenađujuće lepih ruku, čijim pokretima propraća svaku svoju reč — "celo selo se cvo već šest godina iščuđava i načuditi se ne može. Sava, onako lep, visok, miran čovek, pored toliko pristalih udovica u selu, baš Olgu izabr'o. A bila je i starija od njega. Bog da joj dušu prosti, bila je opasna, oštra žena — ona je Savu tukla, a kad se siroma? prob'o otrgnuti od nje pa doveo mlađu ženu da živi s njim, Olga ju Je posle dva meseca istukla i najurila iz Savine kuće. A onomad je jednu ženu iz našeg scla isprebijala i zabranila joj da razgovara sa Savom. Stalno su sc svađali i tukli, pa ipak nije mog'o bez nje. Šta se tog dana desilo, čime ga je izazvala da mu sc smračilo pred očima — to sam Bog Zna.”

Od nje saznajein da je Sava Zorić ostao udovac pre 16 godiua. da je jmao divnu ženu Daru. za čijez života sa familijoni Supica mije bilo prisnijih komšijskih kontakata. "Sto ne odeš kod LJilje, Savinc

ćerke, ona je jedno divno stvorenje, sve će ti ispričati. Ništa se ne sekiraj, primiće fe. Erio, ono je njena kuća, ona velika, na dva sprata" — savetuje me moja sagovornica.

Neasvaltiranim putem, popločanini krupnim kamenjem nejednakopg. oblika, stižem pred kuću Ljilje i Stojadina Spasića. Pohvali domaćinu lepo, veliko imanje, na šta Stojadin, prijatan i neposredan mlad čovek, kaže: "Pa, mora od nečega da se Živi. Završio sam poljoprivredni fakultet, moja žena ima višu školu za organizaciju rada, a radimo kao paori. Posao nigde nismo mogli da dobijemo, pa smo se okrenuli zemlji. Odmah će i Ljilja doći, otišla je da pomuze krave." Ubrzo nam se pridružuje visoka, nežna crnka, krupnih, blagih očiju oivičenih gustim trepavicama, vidno potrešena priča:

"Bila sam na studijama a sestra u srednjoj školi kada je mama umrla. Vreme je prolazilo, udala se prvo Marija, a onda sam i ja napustila rodifelisku kuću. Tata je ostao sam, nesrećan i odao se piću. Kada je dospeo do stanja delirijum tremensa, lečio se od alkohola i tri godine uopšte nije pio. U međuvremenu je umro Olgin muž i njih dvoje su se zbližili. Nisam imala ništa protiv, bilo mi je drago da ima nekog, da ne bude sam. Vratila mu se volja za životom, počeo je da radi i to je trajalo kratko vreme samo u počefku njihove veze. Onda je počelo da škripi. Ponovo je otkrio draži pune čaše (pričao je da ga je Olga nagovorila da ponovo počne da pije, kupujući mu rakiju), učestale su svađe. Dolazio je kod nas da se žali na nju, ali joj se uvek vraćao. Govorila sam mm: fafa, ako ne možete zajedno, raziđitc sc, nađi ncku drugu Ženu, ali ništa nije vredelo. Imala je neku moć nad njim. Jedanacstog januara ove godine pozlilo mu je u prodavnici, odvezli smo ga kod lekara u Zrenjanin i od tada nije pio. Nekoliko dana pre tragedije svratila sam da ga obiđem i zatekla ga treznog i ncraspoloženog. Zalio se da nije poscjao ječam, da mu Je traktor pokvarcmn, da se posvađao sa Oigom. Pitala sam ga zašto, na Šta mi je odgovorio: duga jc to priča, Hemoj Sc izncnadifi ako nešto uradim. Plašiln sam se da nc posegne opet za

čašom, ne sluteći da je sposoban da presudi i Olgi i sebi. Od komšija sam čula da mu je Olga nu poslednje vreme pravila ljubomorne scene, ne dozvoljavajući mu da razgovara sa ženama za koje je mislila da je ugrožavaju, istovremeno mu prkoseći da će ga ostaviti. Nekako u isto vreme Olga mi je poručila po starijoj ćerki Borislavi da dođem, jer treba da porazgovaramo o nečemu. Nisam odmah otišla, ali smo se sutradan srele na ulici i ona mi je rekla da je tata opet počeo da pije i da je maltretira zbog nekog izbeglice, mlađeg čoveka na koga je ljubomoran."

Dajući svojoj supruzi prihiku da predahne, Stojadin se ubacuje u priču: "Deda je prošle godine, kao da mu je u pitanju život, na brzinu prodao 3,5 lanca zemlje, pravdajući se podizanjem spomenika ženi i popravkom traktora. Niti je tim novcem uradio ono što je planirao, niti ie pare sačuvao. Inače, osim prihodima sa zemlje, izdržavao se prodajući jaja, jer je u dvorištu uvek imao osamdesetak koka-nosilja, od kojih je sada ostalo samo šest. Zalio se da mu neko razvlači imovinu, ali nikad nije Konkretno rekao na koga sumnja. Nije nas često posećivao, ali kada bi došao, uvek se Žalio na Olgu, zamerajući joj što ne podnosi ni Mariju, ni Ljilju. Ali, čim bi se Olga pojavila, zaboravljao je na sve i niko mu osim nje mije bio važan."

"U sredu uveče", nastavlja Ljiija "dva dana pre nego Što nas je taj užas zadesio, ražalostila sam se zatekavši tatu usamljenog, nesrećnog i potištenog. Kod nas nije uobičajeno da se ljubimo prilikom susreta i rastanaka, ali ovog puta, ne znam Šta mi bi, poljubila sam ga na polasku kući, pokušavajući da ga ufešim. Ponovio je onu zlokobnu rečenicu nemoj se iznenaditi ako nešto učinin, na šta sam mu rekla da samo ustraje u uzdrŽžavanju od pića, a ostalo će se sve srediti. Ne znam otkud mu hrabrost za ono što je učinio."

Još dugo će Ljilja Spasić živeti sa osećanjem da Je možda mogla učiniti nešto da se tragedija spreči. Ova mlada žena, ui kriva, ni dužna, nosiće celog života teret roditeljsko greha i ožiljke na duši.