Svet

Čini mi se da je vrlo moguće da ju je toga dana ponovo Zaprosio i kada ga je Julijana odbila, hladnokrvno ispalio dva mefka, jedan u srce a drugi u koren vrata. Sada se brani neuračunljivošću. On je samo dobar glumac i neko ga je dobro posavetovao. Na suđenju, 7. oktobra, samo je on pričao puna dva sata. Između ostalog, rekao je da mu je 1. maja duša, žuta kao dukat, izlazila iz tela punih 12 sati. Pomislio sam u tom trenutku: dajte mi sa da mu ja isteram dušu, nikada više neće ući u njega. U svojoj izjavi na sudu nije spomenuo telefonski razgovor sa Jelenom. Pričao je da je otišao u Hlok, da su zajedno pušili marihuanu. u jednom momentu je video Julijanu potpuno izobličenu i pucao iz straha. Dobro pamtim da je rekao "Ne znam da li se Julijana bavila crnom magijom, ali za Zurovca pouzdano znam”. Ispričao je priču o svom dedi po majci, takođe Milešu, koji je pedesetih godina ubio čoveka sekirom, isekao ga na parčiće a zatim izvršio samoubistvo u zatvoru. Tvrdio je da je dedinu dušu uzeo Josip Broz, dok se za njegovu otimaju 'građanin Slobodan Milošević i građanin Željko Ražnatović'. Taj segment Svog govora završio je prilično featralno rečenicom "Istorija se ponavlja. Nosim dedino ime i nastavljam njegovo delo.” Kažu da je pokušao da se ubije u zatvoru. Pošto je na suđenju pravio scene, skakao, vikao i pričao svakakve gluposti, Milošev advokat, Beljanski, predložio je da se njegov klijent ponovo uputi na psihijatrijsko posmatranje u beogradski Cenfralni zatvor. Tog prvog dana suđenja sudski veštak se nije pojavio, tako da smo ostali uskraćeni za njegovo mižšljenje. Sledeće ročište je zaKazano za Ži. novembar. Samo da mogu nekako da dođem do Pešića, da ga ovim mojim rukama dohvafim, sam bih mu sudđic" — ubrzano podrhtavanje brade nagoveštava Jak emotivni izliv i Josip naglo ustaje ı izlazi iz sobe da sakrije teške muške suze.

Jelena zabrinuto gleda za mužem ı tiho samoj sebi kaže: "Dvadesetpet godina gajimo, volimo i pazimo svoje dete i onda nekom padne na pamet da nam je na fako svirep način oduzme. Znam da nikakva kazna ni odmazda nad Pešićem neće vratiti našu Julijanu, ali bar će ga skloniti da jož nekome ne upropasti život. Sada neprekidno drhftimoe nad Danielom."

Julijana je sahranjena u

loj venčanici. Cela Bačka Palanka je prisustvovala njenom ispraćaju. Uskoro će sugrađani moći ponovo da se prisete Julijane Majlat na njenoj prvoj samostalnoj posmrtnoj izložbi. Roditelji će se pobrinuti za to. •

11. 11. 1996.

Svet

NIKŠIĆ: BOŠKO NIKČEVIĆ (24) 1

šićkog predgrađa Kličevo nađen je 23. jula ove godine mrtav u ćeliji istražnog, Zatvora u Spužu. Porodici je saopšteno da je nekoliko sati pre smrti bio uzm | ga je stražar priliko

laska zatvorenika našao kako visi obešen o zatvorski čaršav.

Nekoliko dana ranije, 15. Jula, ovaj mladić je priveden u nikšićći MUP pod sumnjom da je sa još nekolicinom mladića provalio u kuću izvesnih Bulajića u Nikšiću ı opljačkao je, a samo dan pre tragičnog događaja odlukom Višeg suda u Podgorici određen mu je pritvor u traJanju od mesec dana.

Boškov otac, Dimitrije Nikčević; sumnja da je njegov Sin iZVIŠIO samoubistvo, ı zbog svega što je prethodilo ovom tragičnom događaju smatra da je njegovom sinu "omogućeno" da se ubije. "Nije se moj sin ubio u zatvoru. Njega su ubili. „Još prije tri-četiri sodine počeo je progon na njeg». Sto god da se desilo, bio ie Boško kriv. Ako je nekome nešto nestalo ili izbila kakva tuča, odmah bi dolazila milicija kod mog sina. Nekoliko puta pretresali su nam kuću ali nikada ništa nijesu našli. Nijesu ni mogli jer Boško u ovu kuću nikad ništa nije donio. Možda je moj sin bio prestupnik, ali nije zaslužio da umre", kaže Drrmitrije Nikčević dok razgovaramo u njihovoj porodičnoj kući nekoliko dana posle sahrane. "Porodica prote Boška Nikčevića tretirala se i ranije kao trećerazredna, ovo što se sada desilo samo je posljedica toga. Sve je ovo zavjera nekih naših komšija, nema potrebe da ih imenujem, i pojedinih ljudi iz MUP-a.

·'Cio Nikšić je brujao da je

ubijen, a na njegovoj sahrani bilo je nekoliko hiljada ljudi, uglavnom mladih. Tako nešto se ne pamti u ovomi kraju. To su, u stvari, bile ftihe demonstracije. Protiv koga? Protiv sile. Svi mi smo pomalo kriminalci a ovom vremenu ali stradaju samo oni sitni koji se bore da prežive. Ima ovdje onih koji dođu kod čovjeka i kažu: daj deset hiljada maraka ili zlo po tebe. Nije to nikakva tajna ali njih policija neće da dira. Oni se mirno šetaju ulicama, voze skupa kola, a narod go i bos."

"Boško nije mogao da se zaposli. Mi, istina, imamo veliko imanje i mogao je da ostane na njemu, ali,

eto, nije fo volio. Među omladinom je bio omiljen. Ni sa komšijama nikad nije imao ništa. Pritisak koji su vršili na njega nije mogao da podnese. Zašto je to bilo tako, mi ne znamo. On nije bio kriminalac. Cesto mi je govorio: 'Majko, nigdje ne mogu izaći, ni kupiti, a da me ng pitaju odakle mi to”', kaže majka Zora ı dodaje: "Dešavalo se da mu Ja dam pare da Kupi patike pa poslije dođu iz milicije i pitaju odakle mu novac. Kad je kupio nekakav polovni motor, oduzeli su mu ga tek što je izašao na ulicu sa njim, a Mića je, tako smo ga iz. milošte zvali, bio i fizički nejak. Ni vojsku nije odslužio do kraja zbog toga. To kad su ga 15. priveli na saslušanje nu miliciju, oydje u Nikšiću držali su ga dva dana bez hrane i vode i pod batmama. Nijesu mikome dali da ga vidi osim Jagošu, Boškovom bratu od strica. Drugog dana je pobjegao iz fih garaža,i došao ovamo u Kličevo, a Ratko Tomić, isljednik iz Nikšića, nas je odmah zvao i kazao da ga nagovorimo da se vrati. Sjutradan je i dolazio kod nas taj isti Tomić i sjećam se da je rekao: 'Stvar nije takva da se ne može riješiti. Nagovorite ga da se vrati jer je to bolje nego da pišemo potjernicu za njim.” Moj muž mu je tada rekao da nema potrebe više da dolazi jer će on dovesti Boška Kod njih. Da smo znali što će se desiti nikada ga ne bi pustili da se vrati."

Porodica Boška Nikčevica (824) iz nikšickog predgrađa Hličevo optužuje policiju za | sina:

"BICU TE KAD KOG STIGNEM!"

"Prve noći kad je pobjegao, nije spavao kod nas u našoj kući", dodaje otac Dimitrije. "Tek sjutradan je došao. Mi smo se svi okupili i tražili od njega da se vrati. Kazao sam mu tada da ako je pogriješio treba da podnese kaznu a ako treba kakav dug da se vrati imamo stoku, zemlju, nijesmo bez iđe ičega. Prodaćemo pa ćemo vratiti. Primijetio sam i tada da je bio uzrujan, mada nam je Jagoš to rekao i dva tri dana ranije kada ga je obilazio u Nikšiću. Tog jutra dok smo ga nagovarali da se vrati popio je dvije rakije i popušio nekoliko cigara. Ja ga nikad prije toga nijesam vidio da pije. Govorili smo mu još da nikoga ne krije da kaže onako Kako je bilo a on nam je rekao: 'Kad bih došao sa robije a neko me prozvao da sam špijun, odmah bih se ubio.” Jedva je pristao da se vrati. To jutro mislim da je bio 18. ja i Jagoš smo ga poveli kolima u Nikšić da ga vratimo u nuliciju kako sam obećao. Jagoš ima u gradu svoju radnju i tek što smo stigli ispred nje, okružila su nas milicijska kola. Troje njih. Mora da su nas pratili ili da im je kao i uvijek dojavio neko i Kličeva da smo krenuli. Policajci su izašli iz kola i ustremili se na mog sina kao da Je Artuković ili kakav drugi zločinac. Pljuštali su šamari. Pa đe to ima da se fako ponašaju oni sa kojima treba da sarađu-

jemo i koji treba da nas štite! Mi smo Boška vratili jer smo mislili da će tako bifi bolje za njega. Istina, neki iz policije su se i ranije ponašali kao silnici. Recimo, policajac Vidoje Zugić je rekao mom sinu: "Biću te kad god stignem”", govori ogorčeni otac.

VJEŠANJEM ___OTKUDA LC: CMA FXE

Jedini u porodici koji je posećivao Boška dok se nalazio u pritvoru u Nikšiću Je njegov brat od strica Jagoš. On kaže: "Meni su stvarno dozvolili da ga „obilazim. Bio je uznemiren i ja sam im to i rekao. Sve vrijeme sam tražio da dovedu ljekara što su oni obećali da će učiniti kad bude preveden u istražni zatvor. Inspektoru Tomiću je rekao da mu je žao što je obrukao porodicu." Za sinovljevu smrt Dimitrije i Zora doznali su u predvečerje 23. jula. Preko telefona su obavešteni da se njihov sin obesio. U zapisniku o uviđaju između ostalog piše: "Zatvorenik se objesio pomoću čaršava koji je vezao Za rešetke prozora u ćeliji kao i da je na desnoj ruci pokojnika primetna povreda i krv koja se slivala niz desnu nogavicu stvarajući lokvu krvi ispod tijela." "Kakva je to povreda morala bifi Kad je od nje isteklo toliko krvi", ogorčeno

se pita Boskov olac. "Ako je smrt nastupila vješanjem, otkuda onda krv? Ja nijesam primjefio nikakvu veću povredu osim dvije ogrebotine na desnoj ruci kada smo pošli da ga donesemo. Cudno je i to što je zatvorski čuvar nakon što je kroz špijunku vidio Boška obješenog pošao da obayvijesti nadležne pa tek kada su se sakupili ušli su u ćeliju. Možda je Boško da su ga odmah skinuli mogao da se spasi. Nije mi jasno ni ofkuda čaršav kod njega u ćeliji kad im prilikom ulaska oduzimaju i pertle i kaiš i sve ono što bi navodno moglo biti opasno po život. Moj sin je platio grijehe onih koji su moćniji i koji-

ma niko ništa ne može, jer

siguran sam da je znao

imena krivaca. Država ga-

rantuje human odnos pre-

ma ljudima i bezbijednost,

pa kad već to nije tako, ho-

ću da znam Kako je ina ko-

ji način naš sm umro. Ovih

dana otići ću na spuški za{-

vor. Rekli su nam da će

nam dati sve papire Koje

budemo tražili. Ja se sa

ovim ne mogu pomiriti,

tražiću krivce", kategoričan

Je otac.

Da li je ovo kraj priče o jednom ugašenom mladom životu kakvih je danas mnoo, ili će ovo biti povod da se nešto preduzme kako se ovakve stvari više ne bi događale ostaje da se vidi. Za sada otac Boška Nikčevića odlučan Je, da kako sam kažŽe, sazna punu istinu o smrti svoga sina. +