Svet

PITANJE BROJA: DA LI STE ZA TO DA SE KOD NAS DOZVOLI EUTANAZIJA

cena na Odeljenju za piućne bolesti Klinič k o g centra u Beogradu - razležu se neljudski, očajnički krici jedne bolesnice, a njena kćerka sva uplakana moli doktorku da učini nešto da üblaži muke njene majke, koja umire od raka na plućima. ”Ja ništa više što je u mojoj moći ne mogu da učinim,” odgovara doktorka, takođe jedva zadržavajući suze, jer na takve scene niko ne može oguglati. ”Pa koliko će još ovako da se muči?” pita kćerka. "Verovatпо još samo danas, a možda i do sutra, ko zna,” usledio je odgovor. Morali smo da izađemo, nismo mogli više da gledamo i slušamo tu agoniju.

”Мој muž је umro od raka debelog creva. Poslednjih dana je grizao krevet od bolova, nije mu ništa više pomagalo,” phča Dragica Milosavljević, jedna od mnogih koji su preživljavali agoniju poslednjih trenutaka obolelih od raka - bolesti za koju još uvek ne postoji adekvatan lek. Sve češće smo svedoci da se pojedini lekari, koji su i najviše suočeni sa patnjama bolesnika, zaiažu da se eutanazija (lako i blago umiranje, gašenje života bez samrtnih bolova) legalizuje. ”Nas lekare obavezuje Hipokratova zakletva da se za život bolesnika borimo do poslednjeg trenutka, tako da sam ja lično odlučno protiv eutanazije,” kaže primarijus dr Aleksandar Milenković, načelnik Dnevne bolnice Instituta za plućne bolesti Kliničkog centra u Beogradu. "Zahvaljujući savremenim sredstvima, kojima tretiramo bolesnike, u stanju smo da im olakšamo muke sve do možda poslednjih par dana života. Uz adekvatnu terapiju, ja sam svom drugu omogućio da do samo tri dana pre nego što je umro od raka pluća vodi

s а s vim normalan život. Vozio je bicikl,"" išao na pecanje i slično. Ne znam ko bi bio kompetentan da zna koliko je još života nekome ostalo. Bio bi neophodan izuzetno veliki timstručnjaka jer takva procena пе bi mogla da bude doneta na prečac. Ako bih bio pristalica eutanazije, to bi značilo da lečenje tih neizlečivih bolesti ne bi imalo nikakvog smisla, a mi se za svakog pacijenta borimo do posled-

njeg momenta. U svakom trenutku postoji nada da će doći do nekog epohalnog otkrića u medicini, pa je i to jedan od razloga zbog kojeg sam protiv eutanazije. Moram da kažem i to da je bolest sastavni deo života jer moramo biti spremni da nosimo i zadovoljstva i patnje koje nam život daruje, a na nama lekarima je da lečimo i olakšavamo te patnje, a nikako da ih prekraćujemo. Nije moje da osuđujem postupke lekara koji se odluče da prekrate muke svojih pacijenata - to treba sud da uradi, ali znam da sam skoro pročitao priznanje jednog od najčuvenijih lekara Kristijana Bernarda da je svojoj majci, koja je imala karcinom dojke sa metastazama, dao smrtonosnu injekciju. Po meni je to kršenje osnovnih pravila naše profesije,” decidirano tvrdi dr Aleksandar Milenković. A šta kaže zakon? Poznato je da se eutanazija prvi put zvanično pominje 1933. u nacističkoj Nemačkoj, kada je dozvoljeno da se svi duševni bolesnici "übiju iz milosrđa” - ako su Jevreji. Od tada je jedino Australija 1997.

godine iegalizovala vrstu übistva, međutim, taj zakon ]e iste te godine po hitnom postupku povučen - zbog zloupotrebe. ”Sa pravnog aspekta gledajući, dolazimo do dva suštinska pitanja. Ko bi trebalo da na sebe primi odgovornost i donese odluku o oduzimanju nečijeg života i kako sprečiti zloupotrebu?”, kaže

nam advokat Miroslav Vasić. ”Po prirodi stvari, odluku bi trebaio da donose lekari. Međutim, oni su vezani Hipokratovom zakletvom tako da пе mogu da učestvuju u donošenju ovakve odluke. Pravnici, kao druga kategorija - potpuno su nestručni da procenjuju kome je i koliko ostalo da živi, a ni država nema prava da neko josudi na smrt. Možda bi najrizičnija grupa za donošenje takve odluke bila rodbina kojoj je često u interesu da bolesno lice što pre okonča svoj život, da li zbog visokih troškova lečenja, nege bolesnika ili zbog nasledstva. Možda bi najbolje bilo da baš osoba koja je teško obolela donese odluku o svojoj eutanaziji, ali tu se javlja problem u činjenici da se ovde radi o vrlo teškim bolesnicima čija je mogučnost racionalnog zaključivanja bitno smanjena. Oni koji prigovaraju ozakonjenju eutanazije stoje na stanovištu da je to suvišno jer zakon dozvoljava mogučnost samoubistva bez pravne posiedice, tako da ovde dolazimo do situacije da lica, čije su patnje ogromne a oni nemaju snage da

s a mT'' " ' to reše, prenose ingerenciju sa sebe па drugoga. Ovakvo prenošenje ovlašćenja više bi otvorilo mogućnost zloupotreba nego što bi donelo koristi. Znači, neko drugi bi trebalo da preuzme odgovornost za njihovu smrt, što je pravno i moralno nedopustivo-jerbitobilolegalizo- vano übistvo,” kaže Miroslav Vasić iz advokatske kancelarije "Fila". A šta o tome misli crkva? v ”Život je božji dar i bilo kakvo hasilno prekidanje nije u skladu sa hrišćanstvom,” kaže protođakon Ljubomir Ranković, glavni urednik "Glasa crkve”. "Velika je greška kada se misli da je mirna smrt u snu neka božja milost. Upravo je suprotno. Samo pravednici imaju tešku smrt, jer su te muke samo katarza, pročišćenje, bolesnikovo oslobađanje od napetosti i straha ponovnim preživIjavanjem duboko potisnutih događaja iz prošlosti, kada imamo šanse da se pokajemo za neke svoje sitne grehove koje svi u životu imamo. Znači, Bog tim Ijudima daje šansu da pročišćeni stanu ispred njega. U suštini, ako znamo da postoji večni život, šta je nekoliko meseci ili godina muka prema večnosti. Znači, samo pravednici imaju takvu smrt. Možda vam se to čini čudnim, ali navešću vam jedan primer iz života. Ukoliko neki mladić dobije poziv za vojsku mesec-dva ranije, on se pripremi i psihički i fizički, pozdravi se sa rodbinom, pravi ispraćaj, ali da ga pokupe sa ulice u trenutku kada je samo izašao da prošeta, to će za njega biti šok. Tako isto je i sa smrću. Kada je čovek teško bolestan, ima vremena da primi pričešće i, mogu vam reći iz svoje prakse, da, kada se to dogodi, dolazi do potpunog smirenja bolesnika i njegova duša odleti kao goiub. Zapamtite, muke su božja milost.” rezimira protođakon Ranković. Biljana Petrović i Antonije Kovačević

IPitali smo poznate lićnosti da li su za to da se u Juooslaviji dozvoli eutanazija - ”humano usmrćivanje” \ neizlečivih I bolesnika kako bi 1 im se "prekratile muke” ŽGUKO TANASKOVIĆ, odbojkaš Veoma je nezahvalno donositi odluke u nećije ime! SVeoma je teško o tome dati neki konačan sud. Sve zavisi od situacije u kojoj se čovek, tj. pacijent nalazi. Ja duboko verujem da nada uvek postoji, te da se za spas jedne Ijudske duše treba boriti do kraja. Donositi odluke u ; nečije ime, a po pitanju života i smrti, veoma Bje nezahvalno i kasnije može mnogo da optereti onoga ko to čini. JANOŠ MGSAROŠ, slikar To bl bllo neoproslivo! Problematično pitanje, ali mislim da eutanaziju ipak ne treba dozvoliti. Sve dok postoji i promil nade, sve dok se i jedan damar i ćelija nekog I meni dragog pokreće, nadao bih se ina sve L načine pokušao da ga vratim u život. Übiti jedp no Ijudsko biće bilo bi neoprostivo. MIROSLAV POPOVIĆ, bokserski trener i menadžer Bog nam je dao da užlvamo I da se mučimo! Ne odobravam eutanaziju. Nije humano oduzeti nekome I život, uzeti nečiju dušu. Bog nam je dao da м se na ovom svetu mučimo i da uživamo, i ako | je njegova volja takva, tako treba i da bude. 1 BISGRA VGLGTANLIĆ, džez pevačica Da, ako bolesnik u svesnom stanju tako odluči! .judski je ponekad i jedno i ■ drugo. Ja bih uradila onako kako je pacijent 9 odlučio pri punoj svesti. Ako on to nije u stan■ ju, na svoju odgovornost to nikad ne bih mogla Ч da učinim. Zdravorazumski razmišljajući, hu• mano je nekome skratiti muke koje mi zdravi 3 ne možemo ni da zamislimo. Međutim, dok ■ god postoji i minimalna šansa za nečije spaseЦ nje, ne bih ni razmišljala o tome, makar znala da prolazi kroz užasne muke, pomogla bih ; mu da ih proživi i izdrži. Ako je neko u takvom m stanju da se ne može više pomoći, život bih m prepustila na odgovornost i svest onih koji su i za to školovani, dakle lekara.

KOLIKO LEKOVi MOGU DA ÜBLAŽE PATNJU: Stavovi javnosti o eutanaziji su veoma oprečni

1. MART 1999.