Svet

DNEVNIK

Piše: dr Draško Ređep

NEDEUOM DUNAV TEĆE □ veknedeljom, dakle onda kada, i prcma stihu nenadmašnog Rastka Petrovića, Dunav teče, valja, kad tad, ali bolje i ranije, svratiti na novosadski buvljak. Sveža kineska roba, očajna naša secesija, nove rumunske ženske, predmeti čiju upotrebnu vređnost slutimo, ali svrhu ne razaznajemo, savijeni stog slame, sveže istesane merdevine, šrafovi za svaku kuću, polomljeni časovnici, zaustavljena vozila - sve se to na buvljaku vidi i izbliza razgleda kao veliki razgovor stvarl Hepening starine. Ipak su najomiljeniji, јег su najkomičniji oni likovi buvljaka koje viđamo, svake nedelje na protokolarnim i poslovnim sastancima, zakopčani do grla, besmisleni kao stoka u toru, uštogljeni i šminkeri od reda. Sada su kao opušteni, sa kačketima i jaknama, s osmehom i stidljivo sklonivši pod mišku kupljenu stvar, dakako, onu čiji smisao tek treba da pronadu, Glumci i dileri, udovice pogrešno, u onim trenucima praskozorja našminkane i lokalni naši lopovi, pecaroši i daci, činovnici i političari, sve se to isto može sresti na toj jedinstvenoj našoj izložbi, daleko ozbiljnijoj od onolikih lažnih predstava slikarskih. Leonid Sejb bi isto voleo ovo naše nedeljno vašarište koje je jeđina unosna grana naše šarene privređe. Nije cinično, nego pravo pitanje: Idete li na najlon? Nije to samo razonoda, nego trenutak čiste, intimne usredsredenosti pred vlastitom nemoći u ovom suludom vremenu očekivanja, proleća, strepnji. Buvljak svemu ođoleva. BuvIjak se ne da. Nedeljom kada, po pravilu, i kroz Novi Sad teče Dunav. POSLOVNI VOZ Kod nas neki nazrvi traju po

inerciji, bez pokrića. Putovao sam tzv. poslovnim vozom u Beograd. Grdno je kasnio, polazeći iz Subotice, bio je nezagrejan, a hladni oblaci dima (najednom svi postaju pušači) sugerisali su poslednje vreme. Posle sam shvatio: poslovnim vozom već odavno ne putuju poslovni Ijudi. Moćno su se opredelili za automobil, helikopter, avion... Sto dalje od tih starih naših sina. U poslovnim našim vozovima putuju studenti, mali šverceri, penzioneri, službenici sa putnim nalozima ili beneficiranim kartama. Zvučnici bez prekida javIjaju nešto nerazgovetno. Jedina reč koja se jasno razaznaje jeste - voz kasni... ĆOKOLADA Stalno se zaboravlja da kođ nas ni kafiči nisu kao drugde. Nisam victeo gotovo nijedan u kome se ne sedi, dugo u noć. Ni traga od kratkog stajanja, takoreći na jednoj nozi, da bi se na brzaka srknuo espreso ili kapućino. Najtužnije je sa čokoladom, ne tako đavno uvedenom u repertoar takozvanih toplih napitaka. Prijatelj i ja smo se zabezeknuli kada smo, umesto vrelih aromatičnih čokolada, bili posluženi pravim pravcatim drhtavim pudingom koji se

može kusati jeđino kašikom. Svako ima, čini se, i čokoladu'kakvu zaslužuje. ANTIĆ Moždajoš jedino Antić, naš legenđarni pesnik, može sve da nas isceli. I okupi, Na promociji Sabranih dela njegovih (Prometej), u gostiша kod Boška Peroševića, predsednika pokrajinske vlade, bio je ceo Novi Sad. Milena Dravič i Srđan Timarov su kazivali pesme, Uroš Dojčinovič je na svojoj kultnoj gitari varirao vojvođanske teme, Danijela Jovanović, uz pratnju malog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, pevala je naše stare pesme, o pesniku su govorili Popov, Adamov, Kolundžija, Ređep, čuo se Antićevglas, a sve se završilo ciganskom pesmom koju je pesnik, autor Garavog sokaka, tolikovoleo, iuz kojuje sahranjen. Sve se zbivalo u reprezentativnom holu Izvršnogveča, nekadašnje Banovine. Taj hol je, eto, opravdao mnogo šta, i najavio veliki povratak pesnika Plavog čuperka. Ispričao sam tada i to da je, u prvobitnim zamislima arhitekte Dragiše Brašovana, čitavo to zdanje, kao i banski dvori, bilo zamišljeno kao spomenik zemIji, od cigala. Uostalom, cigle i jesu jedini konstitutivni eleme-

nat Vojvodine. Tek kasnije se u sve to ufurao mermer. A Vojvodina je pre svega mentalitet. Nikako ni geografija, ni administracija. Tako se isto čulo na ovoj svečanosti. Na kojoj je Antičeva pesnička reč okupila i dr Zivorada Smiljaniča, predsednika Skupštine Vojvodine, i rektora dr Svetolika Avramova, i gospodina Vasilija, episkopa sremskog, i tolike od nas. Videlo se ponovo: Antič je sveraoguč. SLOBODA Uvek se obradujera kada Milič od Mačve stigne u raoj grad, kada ovde govori i izlaže. To je đokaz kako mu ništa nijc naudila ona pogana kompanija na čelu sa Zupčinkom, koja je velikog našeg pravednika zabranjivala, progonila, prećutkivala. Znate več, sa pomislima na Karlovce, o čemu se radi. No, veče u Gradskoj biblioteci, u Dunavskoj (25.2) nije bilo ni na koje nalik. Tokom promocije Miličeve knjige Zvezdani četvoropreg, klicalo se slobodi kojaje u ovaj grad stigla sa srpskomvojskom 1918. godine, oduševljeno dočekanoj upravo u toj istoj Dunavskoj. Sloboda je, dakle, naišla na srpski sever na sasvim drukčiji način nego što to hoče da dokaže nekoliko nevoljnika i separatista. Te večeri je pokrenut časopis Srpski sever, sa sedištem u Srbobranu. Izabrana je i redakcija. Ovoj vesti zacelo bi se obradovao i Laza Kostič. Imao sam utisak da nam se, te noći, Miletič, srpski tić, pridruži podignute pesti. A o onom navodnom novosadskom oktroisanom, a zapravo tuđinskom prazniku govoreno je nadmočno, sa dubokim prezirom. I na veoma đobrom srpskom jeziku. CVET Sve deponije i svi kontejneri prepuni su ovih martovskih pod-

neva sparušenim kičem našeg osmomartovskog cvećarstva. Nemamo mašte, nemamo razloga, nemamo nade. Samo se jedan glupi, umišIjeni, isprazni, apsolutno netalentovani feljtonista dosetio da, umesto kitai kitica, poklanja po jedan cvet. Sta kažete? Dovitljiv neki čovek. Samo kada se -ne bi raučio da nam to servira u bijednim rečenicama, lišenim smisla, čak i besmisla. Naše strpljenje isto ima granice. Kontejneri nam ipak, ako se napregnu, mogu da prime tu makulaturu cveta. KIĆ Akademik Miroslav Pantić je, jcdnom, u Cupriji, skrenuo pažnju da kiča ima u mnogim oblastima, pa i u duhovnosti. Apsolutno je u pravu. Ko sve ne piše o našim izuzetnim jubilejima? Propali studenti, ratni profiteri u stihu, penzionisani glumci, dokoni konobari, u pauzi rešavanja ukrštenih reči, bašibozluci i drogoši, gulanferi i domaćice. Sad je krenulo baš naglavačke: svi nešto biraju, dok su još živi i zdravi, u ovom veku. Te najbolji roman, te najlepši, najmirisniji cvet koji se poklanja tašti (inspiracija je u pasusu onog zlosrećnog feljtoniste), te najlepše prase. Uostalom, sa prasetom se nije šaliti. Veljko Petrović mi je govorio da jedan njegov i moj zajednički prijatelj ima lepe oči, veli Veljko; Kao mlado prase! No sa drugim, svakojakim izborima već možemo đa se radujemo njihovom neuspehu. Bira se najbolji korset buvljaka, izvikuje se poslednji podlac, lider koji je uspeo da promeni četiri stranke za godinu dana, profcsor univerziteta koji najčešće izgovara taličnu reč ovaj, sve učeći druge dobrom govoru i zboru, proglašava se nedcljni listsa najmanjim tiražima i najvećom remitendom, meri se, sve s antropološkog stanovišta, najduži falus, i, opet sa stanovišta sporta, najfrekventnija

noćna klupa u staničnom parku... Ima izvesne panike u približavanju kraja veka i milenija. Neophodno je, po svaku cenu, birati ili biti biran. Kolači, mobilni telefoni, grudi, tavanske naše starudije, sve je u opticaju. Buvljak ukusa i neukusa već se odavno preselio u naše paradne prostore. Kalendar nam uvek ide na ruku. Taman smo proslavili Svetog Valentina, dan zaljubljenih, kad nam se, socijalistički starmalo, nekadašnje, sinđikalno osmehnuo 8. mart. I tako redom. ŠAPONJA Novosadski pesnik i kritičar Nenad Saponja dobitnik je prestižne nagrade "Milan Боgdanović” za najbolju književnu kritiku u Srbiji, za 1998. godinu. Saponja piše lakoreko, promotivno, posredujući između autora i čitaoca. Dakako najpre u svoju korist, ali i na polzu naše ukupne književnejavnosti. Piše uvelikim tiražima (Poiitika), opredeljujući se pred naslovima novih knjiga za onu koja je dostojna pažnje. Nagradu je dobio za prikaz Utopije Pavla Ugrinova, reprezentativne trilogije naših sudbina i naših izgužvanih vremena. Radosno primećujem da sam predsedavao žirijem koji je doneo ovu odluku. A zašto da ne? U mojoj generaciji kritičara i istoričara knjižcvnosti svi su ili umrli, ili odustali, zastavši zauvek u plićaku kolektivnih zanosa, ćosićevske skribomanije, bećkovićevske patetike... Nije dopušteno da se u mladim naraštajiraa pisaca i kritičara sve posmatra olako, s pomislima da su sva ta sveža imena jednaka, to će reći kineska. Ovaj mlađi kritičar se zove, upamtite, Nenađ Saponja. A već je poznato da sam uvek mario za muškarce sa budućnošću i žene sa prošlošću. lako je i prošlost nekih mladića... ♦

ANTIĆIH SASTAVIO: Dr Živorad Smiijanić, predsednik Skupštine Vojvoiiine i dr Svetoiik Avramovic, rektor Novosadskog univerziteta sa dr Redepomna svečanostiu Izvršnom veću Vojvodine

15. МАВТ 1999.

VIDEC kasete svih dužlna (I 0» - IBO’) HBASF kuoište magnetna trakaSBASF SHG BC •v AUDIO kasete svih dužina (10’ - 110’) (SBASF traka *** EL-BI auđio kasete 90’ 1 60’ •v* plastične kutije za video kasete plastične kutije za CD PAN NoviSad Л 021/25-94», Milctičeva 28 w 28-487,