Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

240 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

преводу Илије Душманића, Раше Милошевића и Стојана Протића, са предговором Светозара Марковића Ослоббсђење оженскиња. Главне идеје и разлоге Марковић је црпао из те, у своје време чувене књиге, чији „необориви докази“ били су за њега математички јасни. У својој просветитељској идеологији он поставља овако питање: „Како да се цела половина човешка, женски пол, извуче из незналичког мрака, из потчињености и празне сујете, а задобије за науку и људски напредакрг“: Жени треба дати могућност да развија своје природне способности, да се ослободи робовања моди и луксузу, празног и затвореног живота, да се подигне на висину мисли, да постане достојан друг слободна човека, ваљана васпитачица будућих грађана. Такозвана инфериорност жене само је последица њеног потчињеног положаја у породици иу друштву. Жени треба отворити врата у школе и у живот, и она ће достићи човека на путу духовнога напредовања. И из тих разлога он је предложио Омладини да у програм свога органа унесе „потпуну равноправност мушкиња и женскиња“.

Целога свога живота Марковић је остао у тим еманципаторским идејама. Уносећи увек у социјално питање врло много етичкога елемента, са схватањем да лична морална реформа има да претходи општој социјалној реформи, он је природно поклањао врло много пажње питању односа између човека и жене, тежећи свим силама да жену, у слободи мисли и савести, у личном достојанству и социјалној акцији, изједначи са човеком. У својим писмима он је често говорио о женском питању, и своја схватања још боље одређивао. У једном писму сестрама Нинковићевим, писаном 1 новембра 1872, он је разлагао: „Није еманципација у томе да женско може гледати овај или онај призор, или да може говорити о разним „тајанственим“ и „незгодним“ предметима. Кад би се еманципација у томе састојала, онда би многе женске

1 Целокупна дела, П, 82.