Timočka buna 1883. godine

224

велика, и морао сам молити Аустроугарску владу за интервенцију, која је изаслала у Пирот г. Кевенхилера, и Батемберг напушта надирање ка Нишу пред ултиматумом аустроугарске владе. Тога тренутка сам осетио да ми је иза леђа народ, који ми није одан; бојао сам се да не искрсне каква буна у народу; и онда би земља била и-губљена, а о мојој династији и да не говорим. Онда сам био свестан шта значи имати народ за собом и са собом, а ја сам га имао против себе. Сетио сам се онда радикала, њихове потребне ми помоћи и вас затвореника. Тада сам се решио да пружим радикалима руку измирења. Ту своју решеност саопштио сам Милутину Гарашанину, који је симпатично поздравио такав мој корак. Хтео сам то извршити преко ваших другова у слободи, преко оних у Крагујевцу, преко Паје Вуковића и осталих, али су ми они одговорили, да неће са мном преговарати док се налазе по апсанама осуђени због зајечарске буне, док они не буду пуштени из затвора. Тек кад вас ослободим, вољни су онда преговарати самном о начину, којим ћемо прати љагу, која је нанесена нашем оружју од стране Бугара. Нашао сам да је таква тактика ваших другова правилна, стога сам вам дошао у затвор да чујем Ваше мишлење. У осталом, ја сам тврдо решен да се с народом мирим, и као први корак на томе путу био је тај, што је Драгомир Рајовић, министар народне привреде, председник преког суда за време зајечарске буне, онај, који је изрекао толике смртне пресуде и осудио преко хиљаду ваших другова на робију, морао дати оставку пре мога виђења с Вама, и она је још јутрос уважена.

Желим да вам дам могућности да се договорите са вашим друговима у слободи о вашем доцнијем држању, да се споразумете о држању ваше странке према Бугарској; да се види: хоће ли радикална странка допустити да јучерања Бугарска диктира мир Србији, или ће показати Бугарској, да иако је био бијен краљ Милан, српски народ ће тући сваког кому нападне његову земљу, коју је његова крв натапала вековима. Ја од Вас г. Тодоровићу, и од Ваших другова очекујем да будете пре свега Срби, да браните вашу земљу, да ми помогнете да. сперем бар моралну мрљу, коју су Бугари нанели на Сливници српском оружју.

— Величанство, и ја, а колико знам, и моји другови у затвору учинићемо све с наше стране, да Бугари, које су Срби спремали за њихово ослобођење, због којих смо поглавито и ушли у рат 1876. год. не покоре ни један крајичак наше земље; то не дамо, на томе земљишту стојимо ми, затворени чланови Главног одбора радикалне странке, али не можемо јамчити за наше другове који су у слободи.

— Са свим тако, одговори краљ Милан, Ја небих желео да се ма шта дозна о нашем данашњем разговору, а још мање о мојој решености да ћу вас све амнестирати о Новој Години. Ја чак _нарочито нећу тада бити у Београду већ у Нишу, да се не би узимало да је почин за амнестију владино дело; нећу