Timočka buna 1883. godine

255

је беспрекорно био обдарен Пера Тодоровић. Копију овог његовог говора дао сам му, али сам гаи ја сачувао, да га унесем у своје успомене о Зајечарској буни.

Тај говор Пере Тодоровића о смртвој казни за политичке кривце држан 28-ог новембра у уставотворном одбору гласи:

Господо! Ово је питање посматрано са разних страна. Нека су господа била за смртну казну, друга су била против. Неки тражили да се та казна укине уопште, а други, да се укине мо за политичке кривце. Неко је поменуо да је то мој предлог. То, господо, није мој предлог. Ја сам јуче предложио само да се укину окови, па је тај мој предлог пропао. Хтео сам да само ово напоменем, али кад сам устао већ да говорим, да кажем и ја коју реч о истакнутом питању. Ја сам можда и компетентан да у овоме збору говорим о томе, јер сам једини у овоме збору, који сам био осуђиван на смрт за политичку кривицу. Истина, овде је и Раша, који је самном заједно био осуђен због зајечарске буне, али он није у положају да о томе говори, јер секретари овога збора немају права да говоре, али ја мислим да ћу и његове мисли и осећаје у овом. питању погодити. Господо! Питање о смртној казни може се посматрати са два гледишта, са гледишта науке и са гледишта практичног, политичког. Са научног гледишта на њ се гледа онако како га посматра г. Гершић. Читајући о том разне ауторе, поцрпео сам и ја уверење да је смртна казна са научног гледишта нецелисходно средство. Али се у практици многи послови врше супротно теорији, јер на овакву или онакву примену каквог теориског питања, утичу разне прилике, па услед тога у практици се не ре= шавају питања онако како теорија наређује, него често и са свим супротно. Ја се дакле у теорији овога питања слажем с г. Гершићем, јер је оно тако решено у науци, а како би то питање имало да се реши са гледишта чисто српског, да се оцени према свима нашим приликама, најзад и према карактерности нашег нараштаја, како дакле то питање треба решити према нашим околностима, то ћу да кажем. У опште, кад градимо овај Устав, треба да имамо на уму, да ћемо се ми њиме користити, да ћемо уживати његове добре стране, да ћемо ми патити од његових махна, да ћемо га ми примењивати, ми који смо на њему радили или људи, које добро знамо. Има много разлога да се проста злочинства одвоје од политичких, као што чини г. Арсеновић, и ти су разлози јаки, али су исто тако јаки и разлози против тога двојења. Овде ћу приметити само толико: да, ако ми узмемо човека као продукта друштва, онда он често ради невољно, услед стицаја разних околности, добрих или рђавих, онда је са тога гледишта прост човек; више изложен утицају околности неголи образован човек. И ако је то истина у опште, онда то у толико вреди за човека, на кога је друштво заборавило, која се у њему јавља као звер, да натера друштво, да о њему и сличнима њему мисли. Кад се дакле упореди један

о о

бо 5