Timočka buna 1883. godine

било, јер је оно јако помагало борбу радикалних посланика у самој скупштини.

Латили смо се били сви критике уговора, и 'у клубу иу штампи, и у чаршији. М та је критика тако смишљено била организована. да је њоме био заинтересован сав народ. „Самоуправа“ се читала више но икада; Пера Тодоровић је умео тако: вешто организовати критику Бонтуовог уговора, да је било читано и препричавано све што је о томе питању у „Самоуправи“ писано и у Скупштини речено.

Критика је у Скупштини била слободна; сваки радикални. посланик је казао својо мишљење; ни један није остао, а да се није чуо, да није казао шта о томе мисли. Али се влада није освртала на критику. Прелиминарни уговор је био потписан са Бонтуом, и у њему се није могло ништа мењати: дужност је: била влаге да га спроведе и она је то и учинила.

_ Предлог је био непопуларан, и није никакво чудо, што се у Бонтуова кола упрегао и сам кнез Милан, само да би се ово непопуларно питање повољно решило. Без претеривања се може рећи, да је кнез Милан јаче агитовао код нар. посланика за овај уговор него ли и сами иинистри. Групе пасланика нису избијале из двора; кнез је призивао чак и мало слаби:е радикеле, који се нису могли отети његовом утицају. Борба је и у самој Скупштини јака, па се из Скупштине пренела и на улицу. Великошколска омладина, без икаквог подстицаја од стране радикалних послтника, сручила се била једне вечери ка згради Црвеног Крста, где је Скупштина држала своје седнице, башу тренутку, кад се у дворани скупштинској водила одсудна и очајна парламентарна битка о примању или непримању Бонтуовог уговора. Испред Скупштинске зграде била је урнебесна демонстрација и сукоб са жандармеријом, која је бранила надирање омладине ка скупштинској згради. У тој вреви, при том уличном протесту ђака омладине изгласан је у Нар. Скупштини Бонтуов. уговор: за уговор је гласало 97, против 57 посланика, а петорица су се уздржали од гласања.

Радикални Клуб је решио да се одштампају говори радикалних посланика о Бонтуовом уговору, што је и извршено".

1) Ко се интересује овим историским говорима народних посланика о Бонтуовом Уговору, може п,очитати књигу: Говорирадикалних посланика о Бонтуовом Уговору“, али овом приликом не могу, а да не наведем нека карактеристична упоређења из говора Љубе Дидића, солобањског посланика, који је стрељан у вајечарској буни. Он у своме говору ређа све што Српска држава даје Бонту-у. Влада је, вели Дидић, угововорила са г. Бонтуом зајам 71 за 100, а то је грозно. Одмах за тим, с истим уговорачем, уговорила је влада и грађење железница по 198000 дин на километар... Кад се овој суми и све друго дода, онд! не верујем, да неће коштати грађење 300000 дин. на један килохжетар. Господину дато је право и експлоатација железнице на 25 годинг, а за 50 година да му плаћамо интерес и отплату 6,000000 динара гогишње. Г. Бонту толико се дрзнуо.... но несмем даље да говорим.... Он тражи да му се плати све у сувом злату, и да му се та сума почасно теслими у Паризу сваког трећег месеца по колико припада.... А шта он нама.

даје7! „Велики тајац у Скупштини, и мува би се чула) Маглу на Мораву. Нашим нас комадом у главу бије“....