Timočka buna 1883. godine

28

Из Пирота пошљем Илки сигурном приликом једно опширно писмо, у коме сам и писмено изложио своје гледиште, да је њена намера опасна не толико по њу, јер је она одавно решила судбину свога живота, колико по све пријатеље њеног девера, њену: и њихову родбину. Кад сам се после тога виђао с њом као посланек, уверио сам је да је њена намера да убије Милана била још чвршћа. Сва су моја разлагања и убеђивања била излишна; она је само чекала згодан тренутак па да изврши своју замисао.

Полицијска пиротска власт беше ме позвала августа месеца 1882. г. ради издржавања неког затвора. Пред полазак видео сам се с Илком у њеном стану у Београду. Решила се била, да се из собице преко Саборне цркве протури у цркву кад Милан буде улазио у њу. Она је међу тим сваког дана долазила на вечерње у цркву, била је редован посетилац њен; познавали су је сви, и свештеници, и црквењаци и тутори. Чим би ушла у цркву, запалила би воштаницу, пољубила икону, заузела би своје изабрано место и одстојала би вечерње. За све службенике у цркви она је била једна ожалошћена жена, у црно обучена, црном марамом забрађена, која се моли Богу за душу неког. Мењали су се свештеници, па и црквењаци, али је Илка постала црквена утвар.

Једанаестог октобра пре подне око 11 часова, враћајући се из Румуније, Краљ Милан сврати у Саборну Цркву да Богу захвали за срећан повратак у земљу. Илка је знала кад ће се Краљ Милан вратити, и кад је видела да су се врата црквена отворила, она је ушла у цркву пре свештеника, пре него што су полицијски чиновници и жандарми изашли „на поредак“ Илка је неопажена ушла у цркву, заузела своје обично место и чекала улазак краљев. И кад је Краљ ушао, кад је већ био близу да целива икону, Илка је пуцала. али у место у Краља, метак погоди у икону.

Даље и да не описујем шта се десило.

Поводом овог атентата на Краља Милана Главни Одбор Народне Радикални Странке обзнани у „Самоуправи“ 12. септембра 'ову своју одлуку:

„Кад се јуче пре подне Његово Величанство Краљ враћао с пута и кад је по обичају свратио у Саборну цркву на молитву, тада је у цркви удовица Јеврема Марковића пуцала из револвера на Краља. Метак је У промашио краља и краљ је хвала Богу, остао жив и неповређен. Ми отојимо сада још под непосредним утиском тог несрећног догађаја и у овоме тренутку можемо само дати израз своме најдуољем сажаљењу и најжешћој осуди над овим несретним делом и захвални смо судбини што је сачувала живот Краљу Милану. Историја у опште, наша посебице, довољно нам и јасно сведочи, како су мучка убиства владалаца увек урађала недогледним злим плодовима по напредак и слободу народа. Убилачка рука једне