Timočka divizija : II. poz. nar. vojske u I. i II. balkanskom ratu 1912-1913 godine

33

јер о нападу Турци ине мишљаху, пошто око 4—5 часа по подне 11. октобра у густим колонама преко Узунџова одстудаху ка Скопљу на очиглед свију нас. Мој референт санитета, који је као оператор, према моме наређењу радио на завојишту и превијалишту код села Таба. новца санитетски ппуковник Др. Слава Милосављевић јавио је у Армиску Команду која је била у Биљачу, о нападу Арнаута, и, по познијем сазнању и причању већ се била припремила и запрегла комора штаба I. армије да одступи ка Врањи још те исте ноћи због једног неистинитог извешћа о нападу Турака, које нам је извешће сервирао, на жалост, сам штаб Прве Армије, Губици у боју данашњег дана били су ови: XIII пук изгубио је 90 мртва међу којима и 4 официра, и 380 рањених од којих и осам официра, међу којима и командант пука ппуковник Сава Димитријевић. XIV пук изгубио је око 50, које мртвих које рањених. Нестало из оба пука 110 војника. Од коња: убијено 7. а рањено 8. Ето тако тукосмо одсудну битку код Куманова, а и не знадосмо да је одсудна. Она је изборена поглавито заслугом наших трупа као и иницијативом потчињених. Октобра 10 око 4 часа начелник Штаба I Армије, у присуству Команданта, рече ми, да Турака има мало око Куманова и да одступају. Ноћу пак “/12 октобра извештава Армија о аозптпвном ноћном нападу Турака и Арнаута, а у истину су Турци одступили ка Скопљу, Тетову, Велесу и даље; из Армије, пак, 12. октобра наређује ми се, да поднесе,м што пре релацију о борби код Куманова (дакле није ни бој а камо ли битка). Све је ово последица Путникове хипнозе и предуверености о турској главној снази на Овчем Пољу (а на линији Велес Штип) као и неумења виших штабова да се оријентишу за време борбе, као ни после борбе. Па није узалуд Историја забележила само седам великих војсковођа за тридесет векова, јер када би сваки рат давао макар по једнога великога војсковођу, онда, како се често ратује, не би смо били у стању запамтити њихова имена у Историји због велике бројности, и тада би нам изучавање Ратне Историје развијало више памћење, а не и расуђивање. 3