Topola

редак, а критичка анализа стратегична оцениће ову операцију, као једну од најзнатнијих што је се десила у српском ратовању. Пуковник је у последње доба бис командант Тимочкога корпуса, који заузима линију од ушћа Тимочкога па скоро до Алексинца. При објави српскога садањега рата, пуковник је са војском скоро од 30 батаљона кренуо се пут Грамаде и Пандирала, праћен са узвицима; „среће и благослова,“ нарочито од Књажевчана, који су у њему гледали човека, који ће умети да се освети Турцима за злочинство, које су учинили спалењем Књажевца. Глас народа био је истинит и жеље његове остварене су. Пнрот је заузео Хорватовић и то је регрес за Књажевац, само је разлика у томе, што је он читав као што је и пре био. Бабина Глава, оно злокобно место, које је лане пуковника стало доста жртава, пало је одма, и то готово без борбе. Одатле је био пут ка Ак-Паланци и после жестоке борбе и она је заузета. Овде узгред спомињемо, да је велико јунаштво и таленат поназао Јев. Марковић. Хорватовић телеграмом јављајући главно-командујућем отворено је признао, да је заузеће Ак-Паланке искључива заслуга Јевремова. Ми ово напоменусмо као епизодну цртицу о правичности пуковниковој. Пут од Ак-Паленке ишао је ка Пироту, и концентрисана сила српска пред Пиротом, отпочела је жестоку борбу, јер Турци очајнички брањаху Пирот. Таленат Хорватовићев и овде је показао велике услуге српској војсци. У највећој борби пуковник са 4 батаљона заЦе Ттрцима за леђа, Турци претстрављени од жестоке његове артиљеријске и пешачке борбе почну бегати, а остатак преда му се на милост. На тај начин паде Пнрот пред српском војском, и Хорватовић улазећи У њ би дочекан од владике и становништва најсвечаније. Пљена је било 23 топа, међу којнма се налази и читава батернја крупових, више од хиљаду пушака и 50 заробљеника. Ма колико да недостојне сплетке подривају положај Хорватовића, ипак остајеон један од најзаслужнијих и најомиљенијих вођа српке војске.

11. Војвода вучки Марко Миљанов. Тешко је и започети писати што о Марку Миљановом, о том узор човеку и јунаку, кад помислиш да је овоме животопису означено ограничено место у овој књижици; јер кад почнеш једном да причаш о њему, не бих се сит напричао, не бих се никад уморио слушајући за делију Марка из племена Дрекаловића у Кучима. Управо рећи: „Марко је соко од сокола“! Ово је највернија слика што ју виђах до данас. Јест, то вам је Марко Миљанов. Човек повисок, сувоњав, прав ко бор, поносита но сдободна хода. Погледаш му на црномањасто лице, на оне натмушене обрве, мислиш Марко је љутит као Срђа Злопоглеђа. А за часак прелети преко оних стиснутих усана онакав благи пријатан осмејак да те махом занесе. И Марко се насмеши често и не мислећи на то. Мисли су његове ваздан заузете узвишеним идејама. Главна му је мисао „ослобођење заробљене под Турчи-

ном српске браће“. Та мисао то је Марков живот; ту ће мисао понети он и у гроб и још и тамо ће да премишљати о њој шат не буде срећан да доживи сриска ослобођења. Марко је својих 42 —45 година. Већ прерано прогрушала му се црна ко угљен коса проседицама. „А што си Марко“, питах га једном јошпреједне 7—B година,“ тако рано осједио ? „Ма не бих осједио болан, премишљајућн о тој јадној нашој браћн под Турчином! Знаш, е је свака ова сједа коса брига, шта да се чини да ослободимо једном нашу браћу од те некрсти! 11 Марко се је морао испод Медуна, где му је остала кућа и кућиште, уклонити у Црну гору. Тада се је заверио: да ће док је жив, светити се Турчину. П доиста је војвода Марко одржао своју реч! По преласку свом из Куча у Црну гору постане он кабадахијом *) књажевим заједно с Пеком Павловим. са својим вајбољим побратимом. Марка поштује сва Црна Гора, Херцеговина, Стара Србија и Ароанашка за најбољега јунака, Арбанаси зову га „Мар —МиљановимЦ и држе, да га не бијепушчано зрно. А он сирома носи и дан данас још у левом рамену зрно, што му хтедоше већ трипут да изваде, но без вајде. Врло често побољева он од оте ране. И доиста, као да Марка не бије зрно пушчано; јер ено и прошле године прожеже га на скроз зрно издајничко, али га слава Богу не уби. И најмање дете у Црној горн зна за Марка Миљанова, зна за пријатељство његово и Пеково. И јесте, реткост је наћи така два искрена верна брата и друга За време њихова бавлења на двору књаза Николе једно две године они беху „дворска опозиција.“ Марко особито не мога да трпе пузљивост, ласкање и улагивање. Он је отворена, чиста као сунце карактера, ванредне умне бистроће и досетљивости. Код њега нема претварања, шеврдања ни околишења; што је на срцу, то је и на језику. Он не зна шта је страх, а не боји се рећи и самоме књазу своме, кога он баш као ретко који поданик —• здраво љуби, истину у брк, па ма ово бидо ма како тешко књазу чути. Он гине за оним, што је право и поштено и за то је готов умрети у свако доба., Могао бих читаве табаке писати о дивним цртама узор-јунака и о поштењу војводе Марка Миљанова Дрекаловића; али има ствари, што још нису да сеза данас износе на видик, с тога ћемо их и прећутати. —. Марково бавлење на двору књажевом беше врло добра школа младоме још тада књазу Николи. Камо срећа да га овај није ни отпуштао од себе, него да је ма њега једног имао свагда у за се за свог тајног саветника; јер така чиста, карактерна, права, истинита човека нит’ је било, нит’ ће бити на ичијем двору као што је војвода Марко. Пошто се је и он и Пеко Павловић, који је обозривије и много тишије нарави од њега, борише неке две године у опозицији, рећи ће једном Марко Пеку:

*) То еу тјелохранитељи блпже око кљажеве лнчноети n такнх је њнх б'

ИЛУСТРОВАНА РАТНА ЕРОННКА СВЕСКА TI.