Topola

Док се не залете ка суђеној коби Да се ту раздробн.

Јер крај друма беше Фплипова кућа, Ал иза ње остраг даље кућа нема, Ту је његов врт, Опкољен је зпдом а из њега воде Једина вратоца. На сред врта с’ диже зимзелени тис. Поширока стаза шљунком обасута Водп посред врта, Друга стаза, ужа, иде поред зида: Енох ову пзбра, овом се упути, А срце му дркће, не знајућ’ шта слутп. Хтсде да зажмурп, алп не, не, не, Сад је већем касно, впдео је све.

На столу је лепо, богато посуђе, Огњпште је чнсто, огањ горн тихо, Све је спретно, лепо.