Topola

69

«Ади Бог зна» поврне кнез «како су то здотвори нашарадп, направиди од мухе Еодвче!« «Ја ти се кунем да не знам ништа, а да ћу се заузетп као да је мој сестрић,* закључп Марко као да једва чека да се разговор прекине. «Прво тп кумство од моје куће, ради да мп га пзбавпш, јер сам му начудо од матере; а опет не бих рад да што с мене страда,» додаде жалосно кнез. <Ја мним да бн било нраво да влада погледа на тебе, јер ти јв сестрпћ, пак и да је што погријешио у лудостп и незнању, да га помилује због ујака. Вјеруј - викне Марко да ћу настојати, и какав будем човјек тако ћу п учинптн.» Ту се руче и пријатељскијем ријечима раставе. Теккнезизађе из собе, а Марко остане сам, почне да говорп сам собом: «Једва чеках да ми се макне с крај очију, чињаше мп се ступад крви. Док ти ослободим сестрића нећу ни јести ни спатп, док те код њега спутана не видим, онда ћу ране лпјечити н брата прегоретп. Ервниче! како си се усудио доћ ми у кућу да ми позлиједпш тешки бол? Еудим се како сам могао претрпјети, како ми није срце прекипјело кад сам га видио пред очима. Имам прпјатеља у Сенату, имам га код десетиње а код тројице ако ми сад не помогу светит брата, неће већ од моје куће никад ни службе нпкад ни послуха госноштина иматп. Како ко теби гако ти њему.»