Topola

107

na je ипаа као неком чаролијом обузет слушао те гласе, што су били мили и благи, као поветарац са запада, али уједео и сважнв, sao гром, што се лагано ваља по небу. Наједаред види Синијоњанин, како је Перикле взвадио руку из горље хаљине, у којој је досад била, па како ју пружио, показујући на вис Акропоља, што се дизао баш преко пута. Кад је Пери Еле пружио руку, окренули се сви Атиаани, што их се ту слегдо неколико хиљада, па сви погледали у правцу пружене руке говорникове на свети вис Акропоља, што се сијао на сјајној светлости сунчаној. И Сикијоаанин се осврнуо. Изгледало је, као да се свети онај вис све јаче и јаче стао светлити, као да лебди над аим нов, тајанствен блесак. А тајанствен блесав тај, што се сјао са Авропоља, као да се огледао и одсевнуо у очима Атиаана, који су нетренимиде прево гледалв. Изгледало је, вао да се тамо на звук речи ПериЕлових пред душеввим аиховим очима нешто указује, што т?лесне очи још нису кадре видити. Тако је било, као да хоће брег да се крунише чаровном круном, која ће преживити многе вруне владалачке и претрајати многа поЕолеаа људсва а мирно светдити у чистом сјају, дое је света и века .... Чуо је СиЕијоаанин, вако су одјекеуле громовите речи Олимпљаеива Пери Ела, видио је, Еако је говорвиЕ скинуо с главе венац, како